Komunikolozi i drugi istraživači medija često se pitaju koji su motivi osobe da gleda određen film ili seriju, da prati neku njuz platformu ili čak da igra video igru. Puno se promišljalo o efektima, posebno onim negativnim, koje medji imaju na decu i odrasle (neke naše tekstove o tome možete čitati ovde 1, 2). Govori se neretko i o zavisnosti od medijskih sadržaja i ograničavanju vremena koje se provodi uz medije (više ovde 1, 2). Međutim, postavlja se pitanje onda da, ako su mnogobrojni negativni efekti i uticaji, šta nas navodi da nastavimo da konzumiramo medije? Šta je u medijima i različitim medijskim sadržajima toliko privlačno, odnosno da li se upotrebom medija možda zadovoljavaju neke naše urođene potrebe?
Jedna struja komunikologa bi odgovorila potvrdno na pomenuto pitanje. Naime, smatra se da se konzumacijom medija i određenih medijskih sadržaja zadovoljavaju neke potrebe koje su prisutne kod svih ljudi. Veruje se da motivi ne moraju nužno da proizilaze iz prirodnih potreba, nego da mediji mogu da posluže i kao sredstvo rešavanja određenih problema koje čovek ima sa sobom.
U tom smislu, neki od primera potrebe koje se zadovoljavaju konzumacijom medija jeste socijalni kontakt koji se razvija na društvenim mrežama. Društvenim mrežama ili aplikacijama za ćaskanje zadovoljava se socijalna potreba, tj. potreba za građenjem društvenih i ličnih veza sa drugim bićima. Ono je naročito očigledno u vremenu kriza, kao što je ovaj trenutak, u kojem je ograničavanje neposredne komunikacije i distanciranje preporučena mera mnogih vlada širom sveta da bi se zaštitilo zdravlje ljudi. Kako ne bi u potpunosti zanemarili svoju potrebu za socijalnim kontaktom, društvene mreže i aplikacije za ćaskanje ponovo omogućavaju komunikaciju sa voljenim osobama. Da ovakva mogućnost ne postoji, mnogo ljudi širom sveta iskusili bi duboku usamljenost. Zbog toga može da se kaže da je jedan od razloga zašto društvene mreže ostvaruju veliku popularnost jeste taj jer targetiraju i zadovoljavaju onu prirodnu potrebu čoveka koji je „socijalno biće“, a to je da se druži, razgovara i povezuje sa drugima.
Praćenjem medija ili centralno-informativnih emisija poput „Dnevnika“ i vesti kako bismo bili informisani o društveno-političkim događanjima u državi i svetu, takođe se zadovoljava određena prirodna potreba. Smatra se da je u pitanju potreba za orijentacijom – odnosno za poznavanjem prostora u kojem osoba živi i snalaženjem u njemu.
Poznato je da se potreba za opuštanjem takođe ostvaruje uz medije. U tom kontekstu se gledanje televizije i filmova, slušanje muzike, igranja video igrica i čitanje romana naširoko prepoznaje kao metoda razonode, te su mnogobrojni ljudi koji odlučuju da slobodno vreme provode na taj način.
Nekada se mediji koristi da bi individua pobegla od svakodnevnih i ličnih problema jeste takođe zanimljiv motiv da se vreme provodi uz medije. Ovaj fenomen se često pronalazi u istraživanjima publike video igara kao jedan od motiva za igranje igrica na računaru ili telefonu. Međutim, provođenje puno vremena na društvenim mrežama, gledanje serija i filmova po nekoliko sati dnevno (takozvano bindžovanje) takođe može biti jedan od oblika bežanja od svoje realnosti, odnosno zanemarivanja da se osoba pozabavi sobom i pokuša da razreši svoje probleme bili oni spoljni ili unutrašnji.
Još jedan motiv koji ćemo navesti za upotrebu medija može da bude i formiranje ličnog identiteta ili definisanje vrednosnog sistema. Medijskim sadržajima osoba može da se izlaže kako bi osnažila svoja postojeća uverenja i stavove. To se čini npr. gledanjem mitinga ili govora favorizovanog političkog lidera, čitanjem knjiga ili novinskih članaka u kojima se izražava određen stav koji korelira sa stavovima i ideologijom osobe, i slično tome. Osoba ne mora da potvrđuje svoje vrednosti birajući samo one sadržaje koji koreliraju sa njenim stavovima, već je to moguće činiti i ako se prate informacije u suprotnosti sa određenim gledištem. Međutim, ovakva praksa je ređe prisutna jer čovek ima tendenciju da samopotvrđuje svoje mišljenje (kako to doprinosi širenju lažnih vesti na internetu možete pročitati ovde). Čitanje i praćenje različitih medijskih sadržaja poput blogova ili vlogova različitih životnih trenera i psihologa koji govore o psihološkom razvoju, takođe imaju za motiv formiranje ličnog identiteta i rada na sopstvenom razvoju.
Među psiholozima je poznata teorija koja se naziva „Maslovljeva hijerarhija potreba“ a koja polazi od toga da postoje urođene potrebe koje su hijerarhijski ustrojene u svakom pojedincu. Ukoliko se podele u grupe, postoji nekoliko prirodnih potreba redom poređanih: fiziološke potrebe, sigurnost, ljubav i pripadanje, samopoštovanje i samoaktuelizacija. Smatra se da ukoliko je zadovoljena prethodna potreba, osoba može da se posveti zadovoljenju onih viših potreba.
Ova teorija takođe se može koristiti u objašnjavanju motiva konzumacije medija i medijskog sadržaja. Pomenuti primeri dakle prema Maslu (1943) redom zadovoljavaju: potrebu za ljubavlju i pripadanjem, sigurnošću, samopoštovanjem, samoaktuelizacijom.
U ovom svetlu, moguće je upotrebu medija shvatati pozitivnije, te priznati da postoje mogućnosti da mediji ipak imaju i neke povoljne, a ne samo negativne efekte po čovekovo biće. Naravno, ovo je tačno samo ukoliko se medijski sadržaji konzumiraju sa merom.
Valentina Sigeti
Reference:
- McLeod, Saul (SymplyPsychology). (2020). Maslow’s Hierarchy of Needs. simplypsychology.org. . 7. april 2020. Dostupno na: https://www.simplypsychology.org/maslow.html
- Communication theory. (n.d.). Uses and gratification theory. communicationtheory.org. [online]. april 2020. Dostupno na: https://www.communicationtheory.org/uses-and-gratification-theory/