Koliko vremena savremeni čovek provede uz medije? Koliko sati mu prođe u čitanju novina ili onlajn portala, slušanju radija ili podkasta, gledanju televizije ili filmova i, povrh svega, na društvenim mrežama? Recimo da taj broj iznosi pet časova dnevno (a svesni smo da je on bliži pre donjoj nego gornjoj granici). Pet časova dnevno znači 35 sati nedeljno, što znači 76 dana godišnje, što za period od 50 godina znači oko 10 provedenih uz medije. Naravno, za neke od nas će taj broj biti manji, za neke i veći, ali svima nam je zajedničko da ćemo tokom velikog dela naših života svet u kojem živimo posmatrati kroz medije.
To nije uvek bilo tako, iz prostog razloga što su se masovni mediji – oni namenjeni široj, masovnoj publici – pojavili tek u poslednja dva veka. Novine su postojale od 17, ali su masovno počele da se prodaju tek u 19. veku; dok je radio u širu upotrebu ušao tridesetih, a televizija šezdesetih godina 20. veka. Ipak, takav medijski pejzaž još uvek je daleko od onog koji imamo danas. Do njegovog razvoja dovešće pojava interneta, koji je masovno počeo da se koristi devedesetih i dvehiljaditih, a zatim i nastanak društvenih mreža, koje su obeležile dvehiljadedesete.
Međutim, razlika između nas i prosečnog medijskog konzumenta iz recimo 1970. ili 1980, pa čak i 2000, nije samo u vremenu provedenom uz medije. Današnjem korisniku dostupan je neuporedivo brojniji i raznovrsniji sadržaj – npr, mi sada imamo stotine kanala na televiziji, dok je nekad postojao samo jedan ili dva. Pored toga, sam medijski sadržaj ne stvaraju više isključivo medijske kuće – sada to rade i sami korisnici. Sa pojavom interneta i društvenih mreža prestala je da postoji takozvana pasivna publika i svako od nas sada može da pokrene svoj blog ili Jutjub kanal.
To su razlike u medijskom sadržaju između nekad i sad. Sa druge strane, postoji i ono što je ostalo nepromenjeno. Kada mediji izveštavaju o nekom događaju, bilo to pre 100 godina ili sada, oni rade isto ono što i mi kada prepričavamo nešto što se nama desilo. I mi i oni pričamo priču, a u svakom događaju postoji ono što je relevantno, i to ćemo ispričati, i postoji ono što nije, i to ćemo zanemariti. Na primer, ako prepričavamo kako smo juče umalo zakasnili na posao ili u školu jer se pokvario autobus, nećemo spominjati koje je boje taj autobus bio ili kako smo bili obučeni, jer to nije važno za priču.
Isto tako i mediji biraju šta će prikazati a šta ne, i naravno, kako će to prikazati. U svemu tome uvek je prisutna određena doza subjektivnosti. To ne znači da je sve što vidimo u medijima laž; naprotiv, novinari imaju obavezu da poštuju određena načela kako bi njihovo izveštavanje bilo, ako ne objektivno, onda bar nepristrasno. Ali bez obzira na to, za ono što vidimo u medijima ne možemo baš reći da je prikaz stvarnosti; bolje je o tome razmišljati kao o interpretaciji stvarnosti.
Kako je to primenjivo na sadašnje vreme? Već smo spomenuli koliko medijskog sadržaja postoji danas. Rekli smo i da taj sadržaj sada mogu stvarati obični korisnici, a njih pritom ne obavezuju oni standardi kojima se vode profesionalni novinari (a, istini za volju, i među novinarima postoji gomila onih koji te standarde ne poštuju.) Prema tome, u našem medijskom prostoru sada koegzistiraju brojne interpretacije stvarnosti, koje mogu biti potpuno suprotne, i među kojima su mnoge pristrasne i neutemeljene. Pošto su naša pažnja i vreme ograničeni, u stanju smo da pratimo samo neke od njih. A pošto svi sada pratimo različite medije, utoliko će se i naše slike sveta razlikovati. Na taj način moguće je da o jednom istom događaju dve osobe imaju potpuno suprotno viđenje, iz razloga što su se o njemu informisale na dva različita medija.
Međutim, nije sve baš tako jednostavno. Mi nismo neki ravnodušni posmatrači koji će poverovati u sve što vide ili čuju; pre će biti da verujemo u ono što želimo da bude istina. Svako od nas ima urođenu pristrasnost prema informacijama koje će potvrđivati naše stavove, dok ostale informacije rado odbacujemo. Prema tome, i mediji koje biramo biće oni koji se uklapaju u našu sliku sveta.
Ovu našu slabost naročito koriste kompanije poput Fejsbuka, Instagrama, Jutjuba i ostalih tehnoloških giganata. Njihovi algoritmi funkcionišu tako što nam preporučuju još više sadržaja poput onog koji smo već gledali, odnosno još više mišljenja koja se slažu sa našim. Ako neko veruje da je Zemlja ravna ploča, Fejsbuk će mu preporučivati grupe u kojima se nalaze njegovi istomišljenici, a Jutjub video klipove koji dokazuju njegovu teoriju, tako da će on još više verovati u nju. Zašto oni to rade?
Nastavimo sa pomenutim primerom. Recimo da negde postoji osoba koja prodaje majice, šolje i slične predmete sa motivima ravne Zemlje. Ciljna grupa te osobe su očigledno ljudi koji veruju da je Zemlja ravna ploča i potrebno joj je da njena reklama dopre do njih. Prema tome, ona plaća promociju svoje objave na Fejsbuku ili Instagramu i ona stiže do našeg ravnozemljaša. Kako su Fejsbuk i Instagram znali da ova objava baš njemu treba da bude reklamirana? Tako što znaju gde živi, šta mu se sviđa, šta ga interesuje, njegove stavove i tako dalje. Kako su to saznali? On im je rekao. Svaki put kada je lajkovao neku objavu, zapratio neki profil ili pogledao neki video oni su o njemu saznali nešto više. Što više takvih informacija imaju, to će preciznije moći da reklamiraju sadržaj svojim korisnicima. Prema tome, ono što društvene mreže žele više od svega jeste naše vreme. A videli smo na početku koliko im svako od nas u tome pomaže.
Predrag Mijatović