Medijski istraživač Sjuart Prajs (eng. Stuart Price) je u svom delu Izučavanje medija (2011) izložio interesantno istraživanje koje je radio Perti Alasutari davne 1992. godine, koji je tada istraživao „kako publika objašnjava razloge gledanja određenih programa“ (Prajs, 2011: 575). Tom prilikom Alasutari je identifikovao da, kada je u pitanju televizijski program, postoji opšti konsenzus u vezi sa time kakvi programi su vredni, odnosno „moralni“.
U tom svetlu, sapunice su bile pri dnu takve hijerarhije, a na visokom mestu nalazile su se vesti i dokumentarni filmovi. U intervjuima sa ispitanicima, Alasutari je utvrdio specifičan obrazac kazivanja ispitanika koje programe gledaju. Naime, ispitanici nikada nisu objašnjavali zbog čega gledaju vesti, ali gotovo uvek su se „pravdali“ zbog čega gledaju sapunice. Ispitanici isto tako nisu osećali da treba da objasne zbog čega ne prate igrane serije, dok to jesu činili prilikom iskaza da ne prate informativni program. Prajs (2011) ovakav nalaz vidi kao veoma značajan i sumira kako „nikakva krivica ili socijalna nelagodnost ne dovodi se u vezu sa negledanjem igranog programa ili gledanjem aktuelnih vesti“ (str. 576). Ovakva konstatacija ilustruje, dakle, da je u dato vreme u društvu u kojem je sačinjeno istraživanje, bilo društveno prihvatljivo i poželjno da se gledaju informativni programi, naspram sapunica.
Ovakav nalaz utemeljen je kada se posmatra iz ugla umetničke ili informativne vrednosti. Jasno je da se sapunicama ne pridaje značajna umetnička vrednost zbog obilnosti kiča u ovakvim programima. Informativne emisije, poput centralnih informativno-političkih emisija ili političkih tok šoua-a, sa druge strane, poseduju informativnu vrednost jer odgovaraju na komunikativne potrebe građana i građanki jednog demokratskog društva. Međutim, baš kao što je slučaj i sa sapunicama, određena informativna emisija poseduje vrednost tek ako sadržaj koji plasira zadovoljava profesionalne standarde, bez obzira na kvalitet produkcije, kreativnost, prepoznatljivost lica koja je realizuju i slično. Prepoznavanje informativne vrednosti određene emisije od strane građana koji ne poseduju adekvatna znanja na osnovu kojih bi mogli vršiti ovakvu procenu, odnosno nisu dovoljno medijski pismeni, bi moglo ometati da se isti nalaz dobije i u nekim drugim društvima kao što je naše.
Takođe, sasvim je moguće naići na deo populacije u Srbiji koji bi mogao, za razliku od Alasutarijevih ispitanika, da oseća potrebu da objasni zbog čega gleda emisije vesti. Takav bi slučaj mogao biti, na primer, sa mladima. Naime, rezultati istraživanja položaja i potreba mladih u Srbiji 2020. koje je objavilo Ministarstvo omladine i sporta (Ninamedia research, 2020) pokazali su da 32, 4 odsto mladih niti je zainteresovano, niti nije zainteresovano da se informiše o društveno-političkim dešavanjima u Srbiji, a njih 29, 4 odsto odgovorilo je da je potpuno nezainteresovano za to (str. 230). Ovi nalazi pokazuju da se u krugu mladih ljudi gledanje vesti ne ohrabruje kao naročito poželjno ponašanje. Istraživanje na uzorku odraslih građana Srbije pokazalo je pak da ni stariji građani ne prate najčešće sadržaje iz kojih se mogu informisati o društveno-političkim dešavanjima, nego nešto relaksiranije sadržaje kao što je sport (Nielsen Audience Measurement, 2019 prema Cvejić, 2020).
Kada su u pitanju sapunice, one jesu na meti kritika velike većine građana Srbije, ali se čini da su u ovom momentu u našem društvu rijalitiji, a ne sapunice, prva meta kritika. Može se reći da čak postoji opšti konsenzus da ovakvi sadržaji nisu vredni, a upravo zbog vrednosti koje se iz takvih programa iščitavaju. Međutim, informativni programi nekih medijskih kuća podjednako su na meti ozbiljnih zamerki i kritika, kako laika tako i profesionalaca, takođe zbog vrednosti koje se iz takvih programa iščitavaju. Tako je u našem društvu moguće pronaći zastrašujuće javne konflikte neistomišljenika uz korišćenje vulgarnog rečnika ili vređanja na osnovu ličnog svojstva u informativnim emisijama, kao i u rijaliti programima. Iz ovakve postavke proizilazi pitanje zbog čega bi se takve očigledno negativne vrednosti negovale u navedena dva, po prirodi različita medijska formata, posebno imajući u vidu koncept da su mediji korektiv mnjenja.
Ideja kojom bi se moglo teorijski objasniti ovakva pojava jeste suprotna od posmatranja medija kao korektiva mnjenja, a podrazumeva postavku o ideološkom radu medija. Mediji, koji i sami deluju u određenoj ideologiji, nude kroz sadržaje određene interpretacije pojava i fenomena o kojima izveštavaju. Ta značenja su najčešće uokvirena prihvaćenom i dominantnom ideologijom onih koji imaju moć u društvu. Na taj način, ono što je ideološki postaje ono što je normalno i zdravorazumsko. Iz navedenog razloga moguće je da u određenom društvu različite forme medijskog sadržaja, naizgled nespojive, učitavaju jednake vrednosti. U tom slučaju, masovni mediji, na taj način, vrše masovnu indoktrinaciju koja vodi u konformizam, a koji nužno podrazumeva otuđenost od sebe i kompletnu stopljenost sa onim vrednostima koje su većinske i društveno poželje – isticao je Erih From (eng. Erich Fromm) još sredinom dvadesetog veka.
Otuđenje misli ne razlikuje se od otuđenja srca. Često se veruje da je nešto domišljeno, da je neka ideja rezultat vlastite misaone aktivnosti; činjenica je, međutim, da su nečije ideje prenesene na idole javnog mnenja, novine, vladu ili političkog vođu. Takva osoba vjeruje da oni izražavaju njegove misli, dok u stvari ona prihvaća njihove misli kao vlastite jer ih je izabrala kao svoje idole, kao svoje bogove mudrosti i znanja (From, 1984: 52).
Valentina Sigeti
Reference:
- Cvejić, B. (2020). Šta je bilo najgledanije na televiziji u Srbiji u 2019?. danas.rs, 11. 1. 2020. 15:36 [internet]. Dostupno na: https://www.danas.rs/drustvo/sta-je-bilo-najgledanije-na-televiziji-u-srbiji-u-2019/. Pristupljeno 7. 5. 2021. 19:55.
- From, Erih. (1984). S onu stranu okova iluzije: moj susret sa Marxom i Freudom. Preveo Stanislav Tuksar. Zagreb: Naprijed, Beograd: Nolit, Zagreb: August Cesarec.
- Ninamedia research. (2020). Istraživanja položaja i potreba mladih u Republici Srbiji: terensko istraživanje. Beograd: Ministarstvo omladine i sporta. Dostupno na: https://www.mos.gov.rs/public/documents/upload/sport/inspekcija/Istrazivanje%20polozaja%20i%20potreba%20mladih%20u%20Srbiji%202020.pdf.
- Prajs, Stjuart. (2011). Izučavanje medija. Beograd: Clio.