Da li mi to permanentno živimo u TV spektaklu?

Odgovor je, sudeći prema onim satima budnog stanja u kojima bezrezervno trošimo naš budžet  slobodnog vremena ispred TV ili računarskog ili smartfonskog ekrana, DA.  Spektakl je pojam koji su autori različitih teorijskih pristupa, najčešće interdisciplinarno razmatrali, stavljajući ga, pre svega, u medijsko-politički kontekst od druge polovine dvadesetog veka na ovamo.

Svodeći, u najkraćem, definisanje ovog pojma na četri osnovna pristupa, može se uočiti da su ga objašnjavali mnogi autori, a za ovu priliku izdvajamo samo njih nekoliko dominirajućih. To su tumačenje  sa društveno-političko-ideološkog stanovišta Gi Debora i Vladislava Šćepanovića; komunikološkog stanovišta Tome Đorđevića; stanovišta diskursa moći Teuna Van Dijk; i stanovišta medijskog žanra, sinhrono i dijahrono, na primer Carry-a O Della.

Spektakl, u dvadesetom veku, je eksponent masovnog društva čije događaje, pojave i ljude u iskonstruisanoj realnosti prezentuju mas-mediji, pre svega oni audio-vizuelni. „Spektakularizovana stvarnost nije više i nužno medijski posredovana“ (Šćepanović 2010:156), već se odnosi i na druge aspekte života, pre svega političku sferu, koja kreirajući spektakularne pseudodogađaje (Valić Nedeljković 2007: 30) računa na njihovu medijsku promociju. 

Pseudodogađaj kreiraju političke-ekonomske-simboličke elite radi samopromocije. Forma pseudodogađaja je različita od konferencije za novinare do jubileja, godišnjica i drugih manifestacija čiji cilj je ostvarivanje što većeg publiciteta. Kako bi se to postiglo pseudodogađaj se formatira kao spektakl koji će privući pažnju medija i javnosti i poslati željenu poruku širokom auditorijumu u žanru infotejmenta (informacija kroz zabavu) i informeršala (simbioza informacije i reklame). Spektakl je složena forma i s toga, uglavnom, veoma skupa tako da ga praktikuju samo nacionalni i globalni TV kanali velikog auditorijuma.

„Ono što spektakulraizovanu stvarnost čini privlačnu za mnoge, jeste moć prizora koji su postali dominantni vid izražavanja moći kapitala“ (Šćepanović 2010:156). Filozof Gi Debor u knjizi Društvo spektakla (2003, teza 6) navodi da je to „sveprisutna afirmacija već načinjenih izbora, kako u oblasti proizvodnje, tako i u oblasti potrošnje vezane za tu proizvodnju. I oblik i sadržaj spektakla služe kao potpuno opravdanje uslova i ciljeva postojećeg sistema. Spektakl je i stalno prisustvo tog pravdanja, jer on uspostavlja monopol nad najvećim delom vremena koje ljudi provode van samog procesa proizvodnje”. Ovaj kontroverzni francuski mislilac u tezi 8 Društva spektakla (2003) precizira upravo prirodu pseudodogađaja navodeći da „spektakl koji falsifikuje stvarnost, proizvod je same te stvarnosti. Obrnuto, stvarni život je materijalno prožet kontemplacijom spektakla i na kraju ga potpuno upija i počinje da se ravna po njemu”. U tezi 24 Debor insistira na moćnim elitama koje konstruišu spektakl navodeći da je “spektakl (je) neprestani govor vladajućeg poretka o samom sebi, njegov neprekidni monolog samouzdizanja, autoportret tog poretka u fazi njegove potpune dominacije nad svim aspektima života”.

Toma Đorđević, sa komunikološkog stanovišta, navodi da je spektakl „metaforična zamena za (tu) stvarnost” (1979:264) i budući da je njen simbolički ekvivalent „sugeriše i načine rešavanja problema empirijske stvarnosti” (1979:264). Jezik spektakla, ima tendenciju da se u, između ostalog, pozorišnoj i televizijskoj prezentaciji „na nivou globalne simboličke strukture preobrazi u govor nemotivisanih simboličkih struktura” (Đorđević 1979: 270). Spektakl ima funkciju da u „sferi imaginarnog nadomesti ono što se u realnoj životnoj praksi u datom trenutku ili širem vremnskom intervalu ne može ostvariti na sličan način i sa očekivanim implikacijama” (Đorđević 1979: 271).

Zagovornik kritičke analize diskursa Teun van Dijk (2008: 23), objašnjavajući odnos medija i društvene moći, ističe da onaj ko u jednoj zajednici kontroliše diskurs može indirektno da kontroliše i mišljenje ljudi. Moćne elite najpre odlučuju ko može da partcipira u nekom komunikativnom događaju, kada, gde i sa kakvim ciljem, a zatim kontrolišu njegov diskurs. Spektakl je komuniktivni događaj. Diskurzivi dominacije, kako navodi van Dijk (2008:20), su dezinformacija, manipulacija, stereotipi, predrasude, nedostatak znanja i indoktrinacija. Bitno je, po ovom autoru, analizirati kako ti diskurzivi doprinose društvenoj nejednakosti. Kritička analiza diskursa, kako piše Dijk, može da ukaže na to kako javni diskurs elita može da utiče na mnjenje građana i kakvu ulogu taj uticaj igra u reprodukciji društvenih struktura i moći. 

Teun Van Dijk (2008: 32-33) uvodi termin simboličke elite i objašnjava da je reč o elitama koje kreiraju simboličke prezentacije. U njih svrstva profesije:  novinara, pisca, glumca, reditelja, spin doktora, PR-a, akademskih radnika i ostalih grupa koje stiču moć na osnovu „simboličkog kapitala”. Oni imaju relativnu slobodu, ali i relativnu moć, u određivanju ciljne grupe, odlučivanju o diskursnom žanru u svom domenu moći, zatim utvrđivnju teme stila i prezentacije diskursa. 

Spektakl je definisan i sa stanovišta novinarskog žanra/medijskog formata. U Encyclopedia of Television (2011: 2158–2159) Cary O’Dell navodi da je TV spektakl jednokratni program koji se emituje uz pompeznu najavu i obično se u spektaklu kombinuje muzika, igra, gluma u formu varijetea. O’Dell specifikuje da je reč o određenim važnim datumima koji se obeleževaju spektaklom kao što je Božić, dodela nagrada (Oskar), ili izbor za mis.

U A Dictionary of Media and Communication (2011: 403) odrednica spektakl u najkraćem se prevodi sa latinskog „spectaculum“ kao „javni šou“ i objašnjava da je reč o javnom performansu, medijskom događaju, ili epskom filmu, sa impresivnim vizuelnim efektima. 

Ova odrednica se završava citiranjem Gi Debora, autora sa kojim smo počeli ovaj sažeti prikaz mogućih definicija spektakla, iz njegovog dela Društvo spektakla. Najprisutniji spektakl koji prenose uvek mediji i time daju značaj centrima moći u toj sferi su:

1. Politički: elitna politika (predizborne konvencije) i marginalizovana politika (parada ponosa)
2. Verski: bogosluženja o praznicima, litije, izbori novih poglavara i sahrane verskih  velikodostojnika
3. Muzički: redovni godišnji događaji (novogodišnji koncerti, muzički festivali/Sanremo, Pesma Evrovizije itsl) i ad hock događaji (isključivo koncerti sa velikim  brojem gledalaca poznatih izvođača  mejnstrim umetničke ili popularne muzike)
4. Masovni događaji iz mejnstrim kulture: otvaranje i zatvaranje filmskih i pozorišnih festivala, dodele nagrada (oskar, pulicer)
5. Sportski: olimpijada, atletske revije, pjel off, derbiji, turniri i to isključivo popularnih sportova što je uslovljeno kulturnim kontekstom (kod nas fudbal, košarka, vaterpolo, tenis)

Spektakl je uvek događaj podržan/sponzorisan od vladajućih elita radi promovisanja političkih i ekonomskih centara moći bez obzira iz koje oblasti javnog performansa je spektakl. Cilj spektakla je isključivo sticanje pozitivnog publiciteta.

Ikonički je izrazito bogat, televizičan, medijatizovan. Medijatizacija događaja podrazumeva da se spektakl odvija  u vreme kada nacionalnoj ili globalnoj televiziji to najviše odgovara, gde joj odgovara, sa subjektima koji su izrazito prepoznatljivi kao deo masovne, populističke, kulture (političari, umetnici, verski službenici, sportisti), sa odgovarajućom „kostimografijom” i  „scenografijom” koja nosi poruku na eksplicitnom i implicitnom nivou i na osnovu strogo utvrđenog scenarija koji omogućava dobru pripremu i vrhunsku tehničko-tehnološku realizaciju direktnog prenosa.

Prenos spektakla mora medijski auditorijum da „ostavi bez daha”, da ga vizuelizacijom omađija, audio poruke su skrajnute uglavnom, jer su preglasne. U direktnom prenosu auditorijum mora da doživi katarzu isto onako kako je doživljava i publika na samom spektaklu. Spektakl je uvek sačinjen na osnovu mitova i njihovih specifičnih globalnih i/ili lokalnih narativa:

1. mit o glamuroznosti i veličini vođe,
2. mit o posredniku između boga i naroda patrijarh, papa, ajatolah, buda
3. mit o mejnstrim kulturi kao kulturi „elite za svakoga” 
4. mit o tome da uvek „pobeđuje samo najbolji”
5. mit o blagostanju.

Spektakl ima već oprobana simbolička sredstva kao što su osvetljenje (reflektori jarkih boja, vatromet, baklje, sveće, baterijske lampe ili upaljači); pisane poruke koje nosi publika (zastave, transparenti, baloni, majice sa natpisima, kape i tome slično), nešto od tog asortimana publika  kupuje kao obeležje da je sledbenik/sledbenica, ali i da ponese kući kao suvenir; tehničko-tehnološka sredstva (veliki ekrani  koji omogućuju svima da vide šta se dešava na pozornici; snažno ozvučenje; veoma glasan govor ili pevanje ili muzika) koja prelivaju sva čula.

Dakle nakon radnog vremena koje je prečesto van onih zahteva radničke klase s početka dvadesetog veka o tri osmice (osam sati rada, osam sati odmora, osam sati sna), danas radnici neoliberalnog kapitalizma lišeni klasnog predznaka u, pre svega, postranzicionim zemljama imaju taman toliko energije da sednu ispred nekog od tri ekrana (tv, računarskog ili smartfonskog) i potroše taj malecki budžet slobodnog vremena gledajući glamuroznost nečijih drugih života i tako opčinjeni spektaklom ostaju pacifikovani za sve ostalo. Odnosno, oni drugi tragajući bezuspešno za poslom, ili izmoreni svakodnevicom, ili godinama „opasnog življenja”, jedino sigurno utočište nalaze u voajerizmu spektakularizovanih audio-vizuelnih prezentacija.

Doduše ipak treba reći da su spektakli još od drevnih civilizacija služili istom cilju, podizanju pozitivnog imidža i ukazivanju na moć političkih elita, samo što su danas dodatno proširili auditorijum zahvaljujući medijskim tehnologijama. Ali same osobenosti spektakla nisu se mnogo promenile od gladijatorskih igara, paradnog dočekivanja vojskovođa rimskih legija sa uspešno obavljenih ratnih pohoda, olimpijskih igara starog i novog sveta, pa do predizbornih konvencija savremenog doba, kao i onih globalnih kao što su teniski turniri poput Rolan Garosa, Australijan Opena, Vimbldona, zatim konjičkog derbija u Askotu, izbora za mis sveta, dodele oskara i otvaranja i dodela nagrada  na Kanskom, Venecijanskom i Berlinskom filmskom festivalu na primer. Sve je to isto, u pitanju su samo nijanse, kontekstualizovane dobom, civilizacijom, akterima i simboličkim elitama koji će to upakovati tako da masovna publika u katarzičnom ushićenju bude pacifikovana za razmišljanja i delovanja prouzrokovana turobnom svakodnevicom koju živi.

prof. dr Dubravka Valić Nedeljković