Dnevnički eseji su se pisali tokom trajanja vanrednog stanja. Sažetak odabranih eseja će biti objavljen u knjizi “Svedočanstvo o medijima u doba korone iz ugla auditorijuma”. U nastavku je prikaz eseja sedme, poslednje sedmice vanrednog stanja. Hvala svima na učešću na projektu!
27.4.-3.5.2020.
I u toku ove nedelje sve po starom, osim nove večernje pojave: podrške na razne načine i za razne grupacije. Za mene iznenađujuće, u svakom pogledu. Smatram takvo ponašanje neodgovornim, tako se ništa ne postiže, bar ništa pozitivno.
Informacije o tim dešavanjima, na televiziji, su ili minimalne i šture, ili senzacionalne i opširne, zavisi koju TV kuću izaberete da pratite. U svakom slučaju, i dalje bez objektivnih i istinitih vesti.
Kako se epidemiološka situacija stišava, tako se i život polako rasplamsava. Verujem da ćemo se brzo vratiti normalnim tokovima života. A šta je to što bi rado gledala, i posle svega? Biram putopisne, dokumentarne emisije: Trag na RTS1, gde me je poslednja epizoda posebno oduševila, i pričom i slikom. Volela bih da je i dalje dostupan direktan prenos Liturgije iz hrama Saborne crkve, nedeljom i praznikom, dokle god mi stariji, nismo bezbedni da prisustvujemo istim.
Bilo bi lepo da se emituju emisije o talentima. Imali smo priliku da vidimo pojedine u okviru emisije 24 minuta sa Zoranom Kesićem, što me je zaista oduševilo. Neverovatno je koliko smo sposobna nacija, umešni da se snađemo svuda i u svakoj situaciji.
Želim Vam uspeh u daljem radu, sa nadom da sam svojim esejima bar malo doprinela Vašoj ideji.
Profesorica u penziji
27.4. – 3.5.
Informacije koje su u vezi sa širenjem Covid-19 pratim, gotovo rutinski, očekujući vesti koje nagoveštavaju približavanje kraju epidemije, dok uporedo gubim poverenje u njihovu pouzdanost. Nažalost, brojke ne nagoveštavaju kada će se to dogoditi, iako ih stručnjaci tumače pozitivno, navodeći da se smanjuje procenat zaraženih u odnosu na ukupan broj testiranih ljudi. Uskoro se može očekivati ukidanje vanrednog stanja, ali su zanimljivi komentari u medijima koji skori kraj vanrednog stanja vezuju za potrebu vladajuće stranke da što pre bude nastavljen izborni proces.
Ovu nedelju su obeležile i informacije o protestima „bukom protiv diktature“ u većim gradovima, i odgovor u vidu bakljada koji je najavljen na zasedanju Skupštine Srbije, o čemu su izvestili elektronski mediji koje pratim. Zahvaljujući njihovom izveštavanju saznala sam do koje mere se srozao naš parlament i koliko nisko su pali predstavnici naroda i članovi Vlade na čelu sa premijerkom. Neprihvatljivi su rečnik, ton, namera da se svi koji misle i govore drugačije od vladajuće većine ućutkaju i zaplaše, Vesti koje posredno imaju veze i sa situacijom povodom epidemije i vanrednog stanja postaju sve dramatičnije i vraćaju nas u prethodno stanje obeleženo dubokom političkom krizom. Raste zabrinutost.
Naravno, dan redovno počinjem čitanjem elektronskog izdanja lista Danas, a zanimljivi su mi skoro svi tekstovi u izdanju NIN od 23. aprila. Izdvajam nekoliko u kojima se komentariše situacija i potezi vlasti tokom vanrednog stanja – Kad fikus mutira u jastreba, Po kratkom postupku, Taoci gvozdene discipline ili Poniženje kao mera zaštite – o odnosu prema penzionerima. Intervjui sa glumicom Mirom Furlan i vođom grupe Hladno pivo Miletom Kekinom. U ovom broju čitaoci su imali priliku da se upoznaju sa donatorima u seriji tekstova naslovljenih Društveno odgovorno ponašanje uspešnih kompanija u kriznim situacijama. Nekoliko zanimljivih tekstova, između ostalog, Marijane Macukato, profesorke ekonomije „Trostruka kriza kapitalizma“.
Na početku ove krize, često sam bila „prikovana“ za televizijske ekrane. Bile su mi potrebne informacije o Covid-19, o tome kako se ponašati tokom epidemije. Sada pratim emisije Vesti, informativnu emisiju N1 od 12 do 14 časova, koja se bavi aktuelnim događajima, popodne emisiju „Među nama“ na Novoj S, dok radim nešto drugo. Utisku nedelje posvećujem punu pažnju jer su teme aktuelne, gosti dobri i provokativni, a izbor utisaka je slika stanja u kojem se nalazimo. Takva je i emisija 24 minuta sa Zoranom Kesićem.
Na portalu Nova RS zanimljive kolumne: „Vreme bez planova“ Nede Todorović u kojem, između ostalog, ukazuje na to da u kriznim vremenima raste vrednost nepriznatog, ženskog rada, od koga, kako kaže, i bukvalno zavisi opstanak svake porodice. Milenko Vasović je prokomentarisao izjavu premijerke u Parlamentu u tekstu „Da li je ludilo uznapredovalo i otelo se kontroli“.
Danica
27. April – 3. Maj
Prošla je još jedna nedelja i opadanje interesovanja javnosti za virus i vanredno stanje najbolje se pokazala činjenicom da su vesti o dnevnopolitičkim dešavanjima počele da preuzimaju vođstvo u odnosu na vesti o virusu. Naravno, nije kao da je vanredno stanje potpuno prošlo i kao da su odjednom svi postali imuni na virus ali mediji I javnost prezasićeni svakodnevnim izveštavanjem o jednoj temi, počeli su da se vraćaju na default, odnosno opet su glavne tema u medijima to ko se s kime raspravlja u političkom životu I na kakav način. Narodna skupština je počela sa radom i to je bio jedan od razloga zašto su mediji svoju pažnju počeli da preusmeruju u pravcu politikanstva i strančaranja. Potom s pojavom lupanja u šerpe mediji zauzimaju stav kakav imaju prema svom uređenju – jedni za i drugi protiv. Razni komentari kako opozicija koristi aplauz za doktore i pokušava da im se “nakači” zarad malo političkih poena ili kako je predsednik Srbije diktator i kako treba pružiti “otpor diktaruri” preplavili su društvene mreže ali i medijski diskurs u Srbiji. Teme kojima je ovih dana dato najviše prostora bile su ko se penje na zgrade i uz ozvučenje pali baklje, ko je plakao zbog skandiranja i čija deca se koriste u političke svrhe a čija ne.
Sve manje i manje postaje bitno koliko ima novozaraženih ili umrlih, i čini se da su mediji donekle već i proglasili kraj pandemije.
S druge stranje i kod ljudi je primetna doza opuštenosti u odnosu na pandemiju čim je na vidiku ukidanje policijskog časa koje je predsednik najavio na način kao da on lično odlučuje o tome. Na vidiku je i raspisivanje izbora i mediji su uglavnom špekulisali o datumu. Za nekoliko sedmica verujem da će tema koronavirusa biti potpuno skrajnuta, osim u nedajbože slučaju drugog talasa .
špekulant Danilo Kovačević
Period: 27. april – 3. maj 2020. Godine
Praćeni mediji:
- Portali: N1, Radio 021, Autonomija, Nova.rs, B92 i BIRN
- TV: N1, RTS1 i NovaS
- Dnevne novine: Danas
- Društvene mreže i platforme: Facebook, Twitter
Zamor i prezasićenje koje sam osećala prethodnih sedmica zbog količine identičnih, loših vesti, ove sedmice je kulminiralo i imala sam želju da se potpuno isključim. E sad, to u praksi može da funkcioniše isključivo ako isključivanje osim medija i podrazumeva i društvene mreže. Kod mene to nije bio slučaj, te su me informacije svakako pronašle i potresle.
Sa Autonomije.info, Nove.rs i N1 TV portal mogli smo da saznamo da su novinarki Ani Lalić početkom posmatrane nedelje izbušili gume na autu i uputili nove pretnje, zbog čega je dobila stalnu pratnju i panic taster. Krajem nedelje, na Svetski dan slobode medija (koliko to samo u Srbiji ironično zvuči…) objavljeno je da je Lalić laureatkinja Dojče Vele nagrade za slobodu govora.
Uporedo sa ovim, kao i relaksacijom mera u vanrednom stanju i sve češćim najavama da će vanredno stanje biti ukinuto (ali uredno informacije prvo saopšti predsednik Republike, pa tek onda struka, pa tek onda Vlada zvanično), zasedala je konačno Narodna skupština Republike Srbije, diskurs je bio vrlo uznemirujuć i agresivan. Prenos sednice NSRS, simbolično, preselio je obrazovni program samo na RTS 3.
Saznali smo da premijerka Vlade neće uzeti 100 evra pomoći, jer nisu ‘obični građani’. Takođe, zahvaljujući portal nova.rs i BIRN-u saznali smo za dve nove afere: portal nova.rs podsetio je na aferu koju je sa krivotvorenjem medicinske dokumentacije u slučajevima saobraćajnih nesreća pre nekoliko godina imao aktuelni pokrajinski sekretar za zdravstvo Zoran Gojković, a BIRN je objavio istražovanje o poslovima koje je sa državom sklopio suprug aktuelne ministarke pravde i rođeni brat epidemiološkinje, članice Kriznog štaba za suzbijanje koronavirusa. Obe ove priče imale su velik odjek u javnosti, posebno na društvenim mrežama Facebook i Twitter.
Ipak, najjači utisak na mene ostavilo je (usudiću se da ovako kvalifikujem) noćno divljanje huligana kojima je (očigledno) dozvoljeno kretanje u vreme policijskog časa, koji svake večeri u 20.30, kao odgovor na lupanje u šerpe nezadovoljnih građana u 20.05, u gradovima u Srbiji sa razglasa pustaju glasnu muziku, prave bakljade i viču “Đilase, lopove!”. Ovo je kulminiralo u nedelju uveče kada su to uradili i u neposrednoj blizi mesta gde ovaj političar živi, posle čega je on na društvenim mrežama objavio potresno svedočenje, koje je izazvalo izuzetno velike reakcije javnosti.
Čini se da svi jedva čekaju da sve ovo prođe i da počnemo drugim stvarima da se bavimo. Samim tim, i mediji će se baviti i drugim temama osim korone. Barem se nadam da je tako.
Maja
27. april – 3.maj
Čini se da je iza nas poslednja sedmica provedena u vanrednom stanju. Prisutan je taj polet i optimizam među mnogim građanima povodom naziranja kraja vanrednog stanja, među kojima sam i ja.
Već izvestan period informišem se o koronavirusu u minimalnom obimu. Tokom protekle nedelje pratila sam samo zvanične informacije koje su dolazile od Kriznog štaba i zvaničnika. Posebno me je zanimalo kako će se ublažavati mere, i kada će biti prekinuto vanredno stanje. Pored ovih neophodnih informacija, pratila sam broj zaraženih koji se objavljuje na posebnom sajtu Ministarstva zdravlja covid19.rs.
Takođe, zanimala me je informacija kada će biti omogućeno organizovanje događaja, kako zbog posla koji radim tako i zbog nekih velikih privatnih događanja koje mi predstoje. Međutim, osim jedne izjave dr Nestorovića da će ovakvu praksu dozvoliti od 15. juna, nije bilo drugih, zvaničnijih, informacija. Stoga, u tom jednom uzanom domenu, ostali smo uskraćeni za odgovor na pitanje. Pretpostavljam da je razlog tome i zato što se još uvek ne može dati precizan odgovor bez pregleda tadašnje trenutne epidemiološke situacije.
Slobodno vreme provodila sam uz izabrane medijske sadržaje koji nisu imali veze sa Kovidom 19. Uglavnom sam pratila svoje omiljene vlogere na Jutjubu, gledala sam i filmove na HBO GO i čitala knjige. Dobro je što je ova pandemija omogućila da imamo malo više slobodnog vremena time što se vreme ne gubi na prevoz od posla do kuće i obrnuto, pa sam se posvetila učenju stranog jezika koji sam davno zaboravila.
Tokom protekle nedelje primetila sam porast u broju vesti i članaka o izborima i politici, što definitivno znači da polako počinjemo da se vraćamo u našu normalu.
dvadesetpetogodišnjakinja iz provincije
27. aprila do 3. maj 2020. Sankcije: 7 sedmica
Priblžava se kraj, najavljuje se za Đurdjevdan, poznat u našoj narodnoj usmenoj tradiciji kao “Hajdučki sastanak”, e da li je ili ne, o tome ćemo suditi kad se završi izborni ciklus 2020.
I po medijskoj ponudi se vidi da se “korona”, kao tema, već “ispostila”, znači medijsko dnevno prostor-vreme joj je prošlo. Najpre konferencije u 15.00 stručnjaka traju sve kraće, ne zato što su limitirane, već zato što novinari više ne znaju šta bi pitali. Ono što je poznato više nikog ne zanima, a ono što nije ostaje i tako bez odgovora, na to ne treba trošiti više medijsko vreme. Dobra odluka PR, ako postoji, kriznog štaba je da više nisu svakodnevne, već proređene dok ne budu sasvim ukinute. I centralne informativne emisije više nisu potpuno “prelivene” koronom već polako “isklijavaju” i druge informacije, za sada najviše one koje su u širem miljeu “korone”. Dakle tiču se života nakon ukidanja mera prouzrokovanih kovidom 19, zatim privrednim kretanjima i procenama koliko će državu i ceo svet ovaj međunarodni karantin koštati, zbog, na početku, ili loše informisanosti o ovoj pošasti, ili zbog loše procene “učinkovitosti” ovog virusa. Kako god “korona” kao takva još dugo će u različitim oblicima novinarskog angažmana biti vest prema obrascu selekcije vesti “Galtunga i Ruža” da jednom “velika vest”, ostaje to još jako dugo, čak i godinama, ali, kako vreme prolazi, menjaju se modaliteti obrade. To već vidimo u našim informativnim emisijama uz dakako polako uvođenje i drugih tema poput obrazovanja, kulture, godišnjica i tome slično. Ovu sedmicu “zatvorila” je priča o slobodi medija jer je 3.maj posvećen upravo tome. Svi su se tim povodom oglasili pa i Ministarstvo za kulturu i javno informisanje koje je čestitalo novinarima uz upućivanje na to da „U ovom teškom vremenu kada nam koronavirus diktira tempo života, od ogromne je važnosti da svi mediji sa puno opreza i dodatnom odgovornošću nastave da izveštavaju, ne samo o aktuelnoj situaciji, već i o svim ostalim pojavama u društvu“, navodi se u saopštenju Ministarstva. Novinska udruženja su takođe izdala saopštenje “NUNS, NDNV i Sindikat Nezavisnost pozivaju sve novinare/ke i medije da na Svetski dan slobode medija u petak 3. maja, U PET DO DVANAEST isključe ton, zamrače ekrane i ćutke se pridruže međunarodnoj simboličnoj akciji PET MINUTA GROMOGLASNE TIŠINE kako bi nadležne i najširu javnost još jednom upozorili na katastrofalan položaj novinarske profesije, medija i medijskih radnika u Srbiji “- navode u saopštenju. Rezultati apela su bili nedovoljni da bi auditorijum uopšte primetio akciju i podržao novinare u njihovom naporu da se naša medijska scena “uljudi”. Mediji sa nacionalnim frekvencijama uglavnom su se oglušili o inicijativu, a neki manji su je prihvatili, no bez većeg efekta. Dakle, naravoučenije, mora se smisliti nešto učinkovitije i kreativnije za naredni put.
I da začinim za kraj sa emisijom Radio Beograda, sada, za razliku od prethodnih puta u mojim dnevnicima, Prvim programom, i emisjom Zabavnik koju slušam čini mi se oduvek. Emituje se nedeljom od 17.00 do 19.00, a nekada je zauzimala celo subotnje popodne i čitavih 12 godina ju je vodio, sa neograničenim šarmom, glumac Đuza Stojiljković. Već duže vreme je uspešno potpisuje i vodi Mirjana Blažič. Ono što me podseća na mladost je rubrika “Peta dimenzija” koju iz nekadašnjeg Zabavnika, često repriziraju u sadašnjem. Lepo, radiofonično, ugodno uz čitanje Politikinog zabavnika to je vreme za sasvim primereno dokoličarenje na koje bi svako od nas, od 7 do 107 godina, kako inače i piše u Politikinom zabavniku, morao da ima pravo barem jednom sedmično, kao osnovno ljudsko pravo. Podsetimo da je još jako davno, 1929, Virdžinija Vulf pisala o “pravu na sopstvenu sobu”, zašto da tu mi ne uključimo i pravo na dokolicu u ovom toliko preubrzanom dobu u kojem živimo. Zar je trebala da nas korona podseća koliko je važno usporiti i odmoriti uz nešto “udobno” i “prijatno”. Znači, da zaključim za sedmu sedmicu Medijskog dnevnika u doba korone, za Zabavnik ocena (10).
Za “Svedočanstvo o medijima u doba korone iz ugla auditorijuma” NNS-a pasionirana medijska konzumentkinja DNV
27.4. – 3.5.2020.
Sokolim se na razne nacine – prevashodno, precrtavajuci datume na velikom, zidnom kalendaru, kao vojnikinja, očekujuci onaj spasonosni: prestanak karantina.
Vrlo malo gledam TV, informativni program. Ujutro, već kao ritual (kako to strašno zvuči), uz duplu kafu, saslušam siže prethodnog dana, kod nas, i u svetu.Ovo, možda, zvuči kao jeres, ali zašto bih dalje vivisecirala sebe? Verujem-ne verujem, kome, i čemu? Malo šta se zna o toj pošasti, i šta bi trebalo da ja, kao laik, donosim mišljenja, zaključke??? Teorija zavere, biološki rat, napravljen virus, pušten da nas pobije, priroda se buni (i budi), ta man’te nas, više. Osećam se kao da sam u onim sramnim rijalitima, pa da vidimo dokle ćemo izdržati, mi, zatvoreni, bez nade da će pravo izbavljenje, u vidu spasonosnog leka, ikada doći, a zatrpani oprečnim informacijama.
Sada sam kontradiktorna. Naime, naravno da smo morali otići u karantin, kako bismo se spasli, jer ne može se narod drugacije sačuvati. Ne može mu se verovati. I ja sam taj narod, ne bežim od toga.
Ali, nisam razumela, niti ću ikada, uz dužno poštovanje i iskrenu ljubav prema psima, da je važnije da oni šetaju, nego ljudi preko 65 godina. Nužda je nužda, to jest, ima ih raznih. Hoću da kažem da je moglo to da se uskladi. Da se nađe pristojno vreme, gde će biti samo oni u šetnji, uredno obezbeđeni zaštitnim sredstvima ( koje smo, u početku, jurili kao ludi, po gradu, preko veze, molili za malo alkohola, rukavica i maski).
Interesantno, kako su se veliki datumi naše bogate, uvek krvlju obojene istorije, našli združeni u karantinskim danima: 27.marta 1941. demonstracije u Beogradu, zbačena vlada, zatim 6.april bombardovanje Beograda, ulazak u rat, 24.mart 1999. pocetak poganog (a koje, pa nije) bombardovanja naše jadne, napaćene zemlje. Ima i načičkanih, lepih, datuma, kao raznobojno prolećno cveće: veseli 1.april, najradosniji praznik – Uskrs, praznik rada 1.maj (bez uranka, doduše, ali preživesmo koronu, kako nećemo i izgubljeni uranak), sada ce i : 6.maj Đurđevdan, pa 9.maj Dan pobede u Drugom svetskom ratu. A, pčele vredno skupljaju nektar, vredni ratari obrađuju našu plodnu zemlju. Bogat narod, nema šta.
I, kad spomenuh nesrećno bombardovanje 1999., setih se jedne divne priče, jednog sjajnog, hrabrog, časnog čoveka, Grka. Marinos Rucidis je bio kapetan grčke mornarice, koji je odbio da učestvuje u bombardovanju Srbije. Zbog toga je izgubio službu, šest meseci je bio bez ikakvih prihoda. Odstranjen iz vojske, tražio je bilo kakav posao. Posle silnih muka, uspeo je da položi dodatne ispite, zaposlio se na civilnom brodu, i sada je kapetan. Opet. Ali, nikad više u vojsci. Moj duboki naklon, gospodine kapetane!!! Svaka Vam čast,dobri čoveče, veliki heroju!!! I, veliko hvala.
Nisam od sorte ljudi, koja se lako predaje, i koja se povlači pred nevoljama. Naprotiv. Ipak, ja sam pojavu ove korone prihvatila pomirljivo. I, nadala se, i molila. Za ceo svet. Za ozdravaljenje. Za spas. A, šta bih drugo?
Preko poruka sam u kontaktu sa tridesetak ljudi, preko vajbera, drugu mrežu nemam, šaljem ljubav, veru, nadu, podršku, šale, lepe, pozitivne misli – i oni meni. Rečju – utehu. Preporučujemo filmove, pa sutradan diskutujemo o njima, praveći se pametni. Ima sjajnih klipova sa jutjuba, fine muzike za tanane duse.
Jastučnice menjam, ali Miku Antića – ne. Nekada me oštre korice bocnu u obraz, ali ja ih samo pomilujem. Uvek tako zaspim. I lepo sanjam: da su svi ozdravili, i da se više niko, nikada nije razboleo. Znam da ću, uskoro, zagrliti moju decu i moje unuke, moje drage ljude. Moje “saborce”, pa makar i sa maskama.
Sonja Hadnađev Pupić
Period: 27.04 – 03.05.2020.
Preko medija do slobode
Evo i nedelje koju smo svi priželjkivali, u kojoj se nazire kraj vanrednog stanja. Lepo vreme i ublažavanje mera je pred nama, ali i gomila posla koji već neko vreme strpljivo čeka i odlučan je u tome da se sam neće obaviti.
U žurbi da ne propustim nešto sa „to do“ liste za vreme vanrednog stanja, na internetu priređujem sebi mini filmske festivale, a na društvenoj mreži Instagram ove nedelje nešto više nego inače provodim vreme i tu pronalazim razne neobične recepte kako bih obogatila moju kuhinju, pratim zanimljive klipove o životinjama i jako se smejem uz @mudrolijesatwittera.
Lepi dani u protekloj nedelji izveli su mnoge ljude na ulice, primećujem da su reakcije ljudi na dosadašnje mere podeljene, ima onih koji su shvatili da bi bilo dobro da ih se opreza radi pridržavamo još neko vreme, ali i onih koji nisu – smatram da bi bilo korisno da mediji pronađu originalan i kreativan put do pratilaca i da „pojačaju“ kampanju proklamovanja pojedinih modela ponašanja koje još uvek nazivamo merama vanrednog stanja i onda kada te mere budu sasvim ukinute.
Uobičajeno pratim zabavno–informativni program televizija N1 INFO i Nova S, istoimene portale, koji i dalje nemaju konkurenciju, osim kzm Kriznog štaba, jedna od glavnih tema postaju sve jača buka šerpi i zviždaljki koja nakon aplauza za medicinske radnike, počev od 20.05 časova odzvanja širom naše zemlje kao znak bunta građana protiv diktature aktuelne vlasti.
I tako, #bukomprotivdiktature i #šerpovanje su upravo ono što i mene odvodi na terasu, uz prethodno čeprkanje po fiokama i pronalaženje davno otpisane pištaljke (a rekla sam da neću više da je vidim), ali i razlog što sam ovoj nedelji, više dana u kontinuitetu, posle duže vremena (a ne samo nedeljom kad glasam za utisak nedelje) na Tviteru (jako su mi nedostajali oštroumnost i humor ekipe na tw).
Dakle, posle više nedelja, evo je konačno, želja da menjam svet (već sam se zabrinula). Šalu na stranu, mislim da su građanski protesti ok, odišu lepom energijom, potrebom i hrabrošću ljudi da kažu šta misle bez obzira na to kome se njihovo mišljenje neće svideti, odiše civilizovanom borbom za demokratiju i slobodu – kod nas nekako uvek za onu slobodu protiv, al baš nju moramo sačuvati ako mislimo da stignemo do one slobode za.
Prema tome ja sam za J, budite dobro, #ostanite_još_malo_kod_kuće, evo samo što nije ovom stanju kraj, i jedva čekam da se vidimo negde napolju po lepom vremenu, na kafi, u prirodi, na ulici … , samo na #hajde_vrati_nam_se_više slobodi!
Milica
Poslednja sedmica vandrednog stanja 27.4. – 3.5.
I ove sedmice se moj život skoro potpuno odvijao između tri ekrana, mobilnog telefona, TV prijemnika i računara. Najduže sam koristila trećepomenuti ekran, računar. Pratim sve izvešaje o situaciji sa pandemijom u svetu, i kod nas. Posebno su mi interesantni izvešaji z pojedinih inostranih gradova, npr. Barselone, Hajdelberga, Milana, Rima, Moskve, u kojima neki naši ljudi pričaju kakve su mere tamo preduzete, kako se ljudi snalaze u svemu tome, koliko se mere poštuju, i sl . Dnevnik Ane Kapor sa Fejsa je u jednom momentu pravi hit, šeruje se svuda, u čemu sam i ja učestvovala.
Nisam se odrekla štampe, na Danas sam se pretplatila pa mi ga donose svaki dan, Politiku, NIN i Vreme mi kupuju oni koji mi inače kupuju i donose hranu i ostale potrepštine.
Moj strah od zaraze i razboljevanja polako se smanjuje ali je zamenjem ogromnim strahom od kvarova, kako mene same, tj narušavanja zdravlja nečim drugim što nije kovid19, npr, moje stanje zuba, pritiska, i sl nije baš sjajno a intervencije čekam da zatražim po prestanku mera ili bar njihovom ublažavanju. Najviše me je strah od kvara na uređajima, frižideru, mašini za veš ali najviše, i posebno komunikacionim. Čisti užas me hvata od gubitka interneta, ili prestanka tv programa. Telefon već danima prijavljuje nedostatak memorije, čistim ga koliko znam i umem, ali znam da moram, tj. krajnje je vreme da kupim dodatnu memorijsku karticu, što ću da uradim čim budem mogla da izađem.
Na društvenim mrežama se raspravljam sa poznatim i nepoznatim, npr. zašto je vreme lupanja u šerpe baš moralo da se šlepuje uz vreme za aplauze medicinskim radnicima, jer jedno je podrška koju i vlasti podržavaju, a sasvim drugo protest protiv tih istih vlasti, i ljuta sam što su se ti aplauzi zapravo utihnuli i potpuno se izgubili pred plimom buke. I dalje smatram da je bilo koje drugo vreme u 24 časa moglo da bude izabrano da se organizatori nisu kukavički plašili slabog odziva, i plus, da nisu bili lenji da se imalo potrude da to zaista organizuju a ne da se prepuste inerciji i parazaju na, od neke druge kampanje promovisanom i široko prihvaćenom terminu. Dobila sam prilično neslaganja, čak i uvreda, ali uglavnom od nepoznatih. Izražavala sam i svoje neslaganje sa napadima na žene viđene u javnosti, posebno kada i ako su dolazile od žena, nazivala sam te napade izrazom robovskog mentaliteta, jer rob ne sme da napadne gospodara niti se usuđuje da menja robovlasnički sistem pa umesto toga, kad je ljut i povređen, napada drugog roba. I to tako milenijumima traje to poznato žensko žensko napadanje, koje bi možda trebalo danas, ako ne, da prestane, možda da se malo promisli i osmisli. I na to sam dobila prilično neslaganja i uvreda.
Na Fejsu sam dobila najviše lajkova za post sa mojim selfijima u najgoroj fazi neošišanosti i drugih poražavajućih rezultata odsustva frizerskih usluga.
Takođe, ono u čemu sam široko podržana bio je moj protest upućen ženskoj javnosti protiv patronizirajućeg, diskriminativnog diskursa o nama iz 65+ starosne kategorije:
„Molim vas da o pripadnicama 65+ kategorije ne brinete i javno govorite o nama na način kojim nas omalovažavate, diskriminišete i koji nas vređa. Nemojte molim vas da pokazujete da ste vrlo „feministički empatične“ i osećajno korektne kada naše večernje šetnje sažaljivo i duhovito nazivate na društvenim mrežama i raznim medijskim komentarima: puštanjem sa lanca, iz apsa, večernjom piš pauzom… Niti da konstatujete da smo tužan prizor, da bauljamo po ulicama, da smo šćućurene spodobe, pokislo stado, žurkata na akrepi, opet se one teturaju, prva smena slonovi, druga smena psi, evo ih opet mukice naše… Kada pišete i potpisujete peticije protiv zabrane našeg kretanja, vi koji niste iz 65+ kategorije, jeste li nas prethodno konsultovali, i da li ste sigurne da to nikako ne radite jer ste jednostavno navikle na baka servis, čuvanje vaše dece, njihovo redovno donošenje hrane sa pijaca i iz marketa, plaćanje vaših računa, i svega onoga što vam je lakše i jednostavnije da to kao i uvek odradi baka. Da li pritom mislite samo i isključivo na naše zdravlje, ok, i ako da, koliko nas ste onda pomogli volontiranjem donošenja potrepština iz prodavnica i apoteka, malom pomoći oko naših TV prijemnika, telefona i računara kada zabaguju, i/ili npr. podrškom i savetima za vežbanje kod kuće, pozajmljivanje vašeg sobnog bicikla, ručnih tegića i sl. spravica, jer nije jedino kretanje i jedini svež vazduh napolju. Koristim priliku da pozdavim sve one koji su meni tako pomogli. Beskrajno hvala Mini, Milanu, Ivanki, Svetlani, Silviji, Vladi, Mihajlu, Mariji, Nikoli,… I vrlo nežno vas podsećam nemojte da vi govorite šta je nama i kako to treba da se reši, jer naše neizlaženje uopšte ne znači da sada odjednom imamo intelektualni deficit, da više nismo obrazovane, građanski svesne, da ne umemo da se organizujemo, i da ćete to vi znati bolje od nas i u naše ime, da smo odjednom postale politički dezorijentisane, konzervativne, da smo saučesnice vlasti, one koje će vam na izborima opet navući bedu…
Zorica
27. IV do 3. V
TV: nekoliko filmova tokom nedelje pogledala (po ko zna koji put Bekstvo iz Šošenka . dobar film uvek moze da se pogleda i vise puta, Sati sa Meril Strip, Nikol Kidman…)
Internet: Radim na nekom istraživanju vezanom za normativnu kontrolu (to je najvažnija nadležnost Ustavnog suda) pana netu samo preturam podacima koji se odnose na praksu Ustavnog suda. Završila normativnu analizu odluka usvojenih u vreme vanrednog stanja posebno samu Odluku o proglašenju vanrednog stanja kao i propise kojima su regulisane mere koje se preduzimaju u vreme vanrednog stanja kao i ograničenja ljudskih prava u vreme vanrednog stanja, pa sam internet koristila da dodjem do propisa (a propisi su svaki dan drugi što svara osećanđj nesigurnosti kod građana i građanki i ja verujem da puno njih uopšte ne zna koja mera baš tačno važi i kog dana…. ali snalaze se ljudi kako tako).
Esej o sadržajima:
E sada bilo bi teško da sastavim esej o sadržajima, jer su to ili da prepričam filmove koje sam gledala ili da izložim nalaze istraživanja, a to mislim da nikoga posebno ne zanima.
Dobra vest: Svaki dan šetam u dozvoljeno vreme, konačno malo i na slobodi ako se to može nazvati slobodom kada šetnja traje najduže sat vremena i može da bude u krugu od 600 metara (ne znam samo kome je to palo na pamet da propiše takvu meru, šta se time
Postiže kakva je svrha i cilj mere)
Potpis 65+
Period 27.4.2020-3.5.2020.
Nedelja za nedeljom prolazi, već je sedam iza nas. Vanredno stanje je postalo normalno i svi se pitaju kako će izgledati život nakon njegovog ukidanja.
Ovo nedelje prvi put nećemo imati karantin tokom vikenda. Osim celodnevnog zatvaranja u petak, povodom Prvog maja, ostalih dana imaćemo slobodu do 18h. Ublažavaju se mere i nazire se kraj restrikcijama kretanja. Sa virusom ćemo morati da nastavimo da živimo, struka poručuje.
Selektivno pratim informacije koje me interesuju. Uključim RTS 1 u 19:30 časova i čujem pregled najvažnijih vesti. To je dovoljno da budem u toku, sve više od toga me zamara. Ne mogu da mislim o koroni. Previše se implementirala u naše živote. Želim samo da se naviknem na nove uslove koji će nas pratiti narednih meseci. Epidemija jenjava, ali strah će se zadržati. Najviše priželjkujem večernju šetnju. Budući da nemam ljubimca, nisam imala privilegiju da noću prošetam po kraju. Radujem se mogućnosti da vidim svoje prijatelje i roditelje. Iskristalisala se važnost povezanosti sa dragim osobama tokom izolacije.
Nadam se da ćemo moći uskoro da zagrlimo voljene osobe koje žive u inostranstvu. Delimično se vraćamo u normalu, ali smo i dalje daleko od nje. Sedam nedelja je prošlo bez osnovnih sloboda, a ko zna još koliko nedelja će proći u nadanju da će se granice otvoriti i da letovi neće biti samo misaona imenica.
Sledeće nedelje se polako vraćamo starim navikama uz propisane nove mere. Prilagodićemo se, kao što smo i sada. I nezamislivo će postati svakidašnje.
Mina Stojanović
27.04. – 03.05.2020.
Sedmica sa koronom Generalni sekretar Svetske zdrastvene organizacije direktniji od mnogih koje slušamo: pandemija „daleko od toga da je gotova“ Vlade Italije, Francuske i SAD, krenule su ipak u mere popuštanja. I naša vlada je popustila mere očekujući početak političke kampanje pred izbore. 28. april prva sednica Skupštine od zavođenja vanrednog stanja. Poslanici su minutom ćutanja odali poštu građanima koji su preminuli od posledica korona virusa. Opozicione stranke koje su se ranije izjasnile za bojkot izbora nisu se vratile u Skupštinu. Time su sebi ukinule pravo na bilo kakvu kritiku ponašanja vlasti tokom korona krize. Odabrale su da ćute tamo gde se od njih očekuje da govore. (izvor: Politika)
Nestorović šteti profesiji Dr.B Nestorović javno iznosi niz netačnih podataka iz medicine. Na prvoj konferenciji za medije neodgovoran istup izjavio: „Ovo je najsmešniji virus na svetu“. Lekarska komora Srbije izdala je saopštenje u kojem osuđuje svako “istupanje u javnosti zabludu i ugrozi njihovo zdravlje” Sapštenje LKS-a nepotpisano je zbog ćega ne znaju koji organ ga je doneo.
Činjenica je da je predsednik Komore još 10.aprila imao ispred sebe dopis grupe profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu u kojem se tvrdi da javni nastup Dr. Branimira Nestorovića narušava ugled i nanosi štetu lekarskoj profesiji (izvor: Danas)
Nadrilekarstvo Željka Mitrovića, vlasnika Pinka počelo je podrigavanjem 12.marta. Prvo na mrežama u svim vestima Pinka. Pojavio se kratak snimak gde je Mitrović objasnio kako je pronašao lek za virus korona. Popio je gutljaj Fante soka, zatim podriginuo i tako oterao virus.
26.marta Mitrović prikazuje komoru za dezinfekciju ulaza u Pink. Tu su vertikalne I horizontalne lampe za dezinfekciju ruku, kose itd. „Možete me zvati Luj Zeks, zvani Paster”
16.april Još jedan važan datum – tada smo na Pinku videli Mitrovića kako sam sebi ozonizuje krv. Zvaničnici u medijima nemi na promociji nepriznate metode na TV Pinku (izvor: ”Danas”).
Bagra upravlja Srbijom kao logorom Jovana Popović autorka antirežimske pesme “Bagra“ 20. dana u pritvoru i 20 dana pakla. Mogu polako da se branim, jer oni diktiraju rokove, pritiskaju, progovara prvi put javno o svojoj golgoti autorka antirežimske pesme “Bagra” Jovana Popović, studentkinja Muzičke akademije, čije nepravedno hapšenje javnost prati mesec dana.
Kovid 19 je delo ljudskih ruku Lik Montanje, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu. Oni koji me kritikuju igraju se značenjem reči „prirodan“. Istina je da je ovaj virus prirodan u početku, jer virus korona postoji u prirodi kod slepih miševa i to uostalom ne oko Vuhana, već mnogo dalje, u drugoj kineskoj provinciji Junan. U virusu slepog miša je pronađen „model“ na osnovu kog se kasnije radilo i modifikovan je da bi se prilagodio čoveku.
Sa kolegama trenutno istražujemo veoma začuđujuću pojavu u SAD, gde ima milion zaraženih i gde se virus veoma brzo menja, naročito onaj njegov deo za koji verujem da ga je dodao čovek.
Kao nobelovac, pokušavam da učinim da se moj glas čuje, jer mislim da postoji loš razvoj u određenim krugovima koji previše zavise od ekonomije i koji su zapostavili medicinu (izvor: „Novosti“).
Lj. B. (penzioner UNS-a)
27.4. – 3.5.
Verovatno se bližimo kraju i pisanja ovih eseja, s obzirom na to, da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u nedelju, gostujući na komercijalnoj televiziji, najavio ukidanje vanrednog stanja već za ovu sedmicu.
Jasno je da se sve manje govori o samom virusu i opasnostima, što potvrđuje i otkazivanje redovnih konferencija u 15 časova, primećujem sve manji broj vesti o broju zaraženih i umrlih u svetu, pre svega u zemljama, koje su bile žarište epidemije, odnosno pandemije.
Sve više se u medijima i na portalima provlače aplauz zdravstvenim radnicima u 20h i tzv. „šerpovanje“ u 20.05h, reakcije građana, opozicije i akcije vlasti, odnosno paljenje baklji i puštanje zvučnih zapisa posredstvom razglasa sa krovova zgrada. Linkova, koji vode ka ovim vestima je mnogo, neću ih ni nabrajati. Logično, pažnja medija a i javnosti se okreće ovoj pojavi.
Takođe, prilično česta tema je ublažavanje pojedinih mera, koje su bile donošene tokom vanrednog stanja i tokom buktanja epidemije u zemljama Evrope (izvori: https://cutt.ly/lyjJfs3 , https://cutt.ly/JyjJfUF , https://cutt.ly/KyjJf4b , https://cutt.ly/dyjJgYy ).
Mene je zaokupila i vest o tome da su Dejvidu Ajku obrisane stranice i nalozi na pojedinim društvenim mrežama (izvori: https://cutt.ly/uyjJgNV , https://cutt.ly/9yjJhps , https://cutt.ly/JyjJhCt ).
To liči na cenzuru i na neki način govori da baš i nije dozvoljeno razmišljati drugačije od službene istine. Zbog čega se on briše i zašto se predstavnici zvanične istine plaše rasprave, ako je ona, kako tvrde, sigurna i na njihovoj strani?
Naime, portparolka Jutjuba, kako se navodi u tekstovima, koje sam naveo kao izvor informacija, je za BBC rekla da “Jutjub ima jasnu politiku o zabrani bilo kakvog sadržaja koji osporava postojanje i prenos korona virusa onako kako su ga opisali Svetska zdravstvena organizacija i Nacionalni zdravstveni sistem SAD”. Postavlja se pitanje da li će na taj način i zbog istog argumenta biti obrisani i nalozi spomenute SZO, koja je svoje izjave o koronavirusu menjala više puta. Npr. „SZO: Nema opasnosti na svetskom nivou od koronavirusa“ – 23. januar 2020. (Izvor: https://cutt.ly/NyjJjaP ), zatim „Preliminarna istraga koju su provele kineske vlasti nije pronašla nikakve jasne dokaze prenosa novog koronavirusa (2019-nCoV) identifikovanog u Vuhanu, u Kini, s čovjeka na čovjeka. Ovako glasi objava Svjetske zdravstvene organizacije na Twitteru iz 14. februara“ (Izvor: https://cutt.ly/hyjJjRK ), dalje „SZO zbog koronavirusa proglasila vanrednu situaciju na globalnom nivou“ – 30. januar 2020. (Izvor: https://cutt.ly/zyjJjND ) pa sve do: „Direktor SZO: Koronavirus je 10 puta smrtonosniji od pandemije gripa 2009. godine“ – 13. april 2020. (Izvor: https://cutt.ly/HyjJkg0 ). Nekako se čini da je SZO zapravo širila dezinformacije i ugrozila javno zdravlje. Ako nije imala dovoljno informacija o samom virusu, svakako bi bilo odgovornije od jedne kredibilne naučne institucije da se ne bavi nagađanjima i da sačeka validne podatke.
Takođe, nejasno je šta SZO zapravo govori – da li je švedski model borbe protiv koronavirusa adekvatan ili ne? (Izvor: https://mondo.rs/Magazin/Zdravlje/a1317842/Korona-virus-u-Svedskoj-Svedjani-i-korona-virus-kako-se-Svedska-brani-od-korona-virusa.html?utm_source=facebook&utm_medium=social&utm_campaign=mondofb&fbclid=IwAR04O8H-QwCg1bV7bWBelQ2suDGAKcsorvfmVi4HJAoovbB4lDnn73jIg9E, https://rs-lat.sputniknews.com/analize/202005011122479073-veliki-preokret-vise-ne-preporucuju-zatvaranje-vec-svedski-model-koji-je-imao-mnogo-vise-zrtava-/).
A zašto ipak malo ne bismo govorili i o brojkama?! Naime, prema službenim informacijama američkog centra za kontrolu i prevenciju zaraznih bolesti (CDC), u SAD-u je do 1. maja 2020. godine sa koronavirusom umrlo 37.308 ljudi (Izvor: https://www.cdc.gov/nchs/nvss/vsrr/covid19/index.htm?fbclid=IwAR1b8xRDoq3zckGLcqmDJ-6IAMWGS4riYEBaIZPhGM3derlUvOkT5hfRls0). Sa druge strane, mediji kao i stranice koje se bave statističkim pokazateljima u realnom vremenu, prikazuju značajno veće brojeve. Među njima je i www.worldometers.info, prema kojem je u SAD do 1. maja sa koronavirusom umrlo 65.753 ljudi (Izvor: https://www.worldometers.info/coronavirus/country/us/). Slično je i sa situacijom u Italiji, gde je navodno u subotu objavljen veći broj žrtava koronavirusa, nego što ih je zaista bilo (Izvor: https://mondo.rs/Info/Svet/a1318958/Italija-korona-virus-greska-manje-mrtvih-nego-sto-je-prijavljeno.html?utm_source=facebook&utm_medium=social&utm_campaign=mondofb&fbclid=IwAR3a-pRUijNuUgxs82ahNdK9PZlYAM04KMMHZf5qCQtxRMG-pmNuIiIJm1g).
To nam dakle govori o tome da ne znamo šta će na kraju desiti, ali je jasna ideja, koja se želi postići – stvaranje pametnih gradova, pod okriljem konstantno prisutnog straha, društvo ograničenih resursa i krize, društvo superdržava, poput Kine, zasnovanih na tehnokratiji.
Miroslav Gašpar
Period od 27. aprila do 3. maja
U protekloj nedelji najveći utisak i svakako ono što je obeležilo su protesti protim vladajućeg režima vlasti ispoljeni u vidu pravljenja buke na razne načine (zviždaljke, lonci, muzika) od strane građana sa svojih prozora i terasa svakim danom od 20h i 05 min. Čime se samo potvrdilo koliko je ljudi zaista nezadovljno načinom upravljanja i vođenja ove zemlje. Situacija je kulminirala kada su pripadnici vlasti svesni situacije i količinom nezadovoljstva ljudi, pokazali na šta su spremni i do koje mere idu, samo da bi se usprotivili građanjima, VEĆINI koja ima suprotno mišljenje. Te su prvog dana u 20h i 30min puštali propagandu sa razglasa, kako se ne bi čula buka i protest građana i to sve dok traje policijski čas i zabrana kretanja, dok oni slobodno setaju i u raznim delovima grada puštaju propagandne poruke.
Da bi se drugoga dana nakon protesta građana u raznim delovima grada sa vrhova zgrada, moglo videti puštanje vatrometa i paljenje baklji kako sa stambenih zgrada tako i sa nekih poslovnih zgrada. Situacija je izgledala kao da nešto slavimo, dočekujemo Novu godinu, a da podsetim trentno je vanredno stanje i policiski čas zbog korona virusa!!! I sami znamo koliko se novca iz budžeta grada izdvaja da bi se organizovalo puštanje vatrometa za Novu godinu. Takodje i laik može da zaključi da kada se puštaju ovakvi vatrometi na vrhovima zgrada kao i što je bio slučaj puštanje sa zgrade Srbija Gasa da to ne može mala grupa ljudi da organizuje, kao i da ne može svako da uđe u zgradu Srbija Gasa i na njen krov.
Takođe se moglo videti da su se sa vrhova zgrada palile baklje, slike su izledale kao da krov zgrade gori. Predsednici zgrada su pozivali policiju, kako tvrde to nisu bili stanari njihovih zgrada već grupa momaka koja se krila pod maskama. Da bi policija na to odovorila da nije nadležna i da oni imaju potvrde za kretanje za vreme policijskog časa. Pa čekajte potvrde se izdaju građanima za odlazak i dolazak na posao za vreme policiskog časa, kao i obavljane radnih zadataka, a ne da bi se neko penjao na vrhove zgrada i palio baklje, u kojima pritom ne žive. I da podsetim važi zabrana okupljanja više od dvoje ljudi. Pa svako može da zaključi da dvoje ljudi nije moglo da pali baklje kao da gori ceo krov i da pušta razglas koji čuje ceo grad! Pa čak i da neko ima potvrdu o dozvoljenom kretanju zar policiji to nije dovoljno da zna da su oni izazvali javnu opasnost sa tim bakljama i činili prekršaje.
Ovo je ujedno bila i glavna tema svim novosadskih portala. Društvene mreže su, čini se, samo o ovome pisale. Svaki dan, nakon 20h osvane novi tekst i nova priča na pomenutu temu.
I.Š.
27.4. – 3.5. PRVOMAJSKI POKLON
Slovenačka vlada je svojm stanovnicima pripremila prvomajski poklon – na neki način im je podelila slobodu – tačnije deo te slobode. Od kraja prošle nedelje ukinuta je zabrana kretanja izmedju pojedinih opština. Ne znam postoji li i na srpskom govorni obrt »Podarenom konju ne gleda se u zube, « pa bi valjda trebalo na taj način sa ljubavlju primiti ovaj dar. Ali i on ima mane. Najpre jer je vlada odredbu prihvatila dan pre 1. maja, koji su radni ljudi godinama proslavljali šenlukom i piknicima, pa bi čovek oćekivao, da time narodu omogučava, da se veseli. Ali piknici i bilo kakvi javni skupovi su i dalje zabranjeni, pa je to dar sa manom. Neki od, kao što ih vlada naziva, »takozvanih stručnjaka, « inače isto tako uglednih epidemiologa su več za vreme prihvatanja odredbe o »karanteni u svojoj opštini» upozoravali, da se radi o nepotrebnoj zabrani, jer su ljudi ionako prihvatili pa i poštovali sve druge bezbednosne mere. Osim nekih, koji su u svom stanu na pijanci skupili društvo, pa ih je policija prijavila sudiji za prekršaje. U tome inače postoji pravni problem, jer je policija upala u privatni stan bez naloga sudije i tako prekršila pravo do privatnosti u svom domu. Ova vlast ionako ima poteškoće sa shvačanjem prava. To se ispostavilo i kod več polmenutog ograničavanja kretanja na granice opštine, jer nije odredila vreme trajanja tog ograničenja. Tako je jedan od stanovnika Slovenije – za sada još anoniman – predložio čitav slučaj ustavnom sudu, koji inače o njemu još nije odlučio u potpunosti, ali je odmah utvrdio, kako nijedan zakonski propis ne može postojati, a da ne odrediš i to, pod kojim uslovima i u koje vreme kad će on prestati da važi. I tako je ustavni sud vladi naložio, da svakih sedam dana argumentima utvrdi, zašto je uredba još na snazi. To bi se trebalo prvi put dogoditi ovog četvrtka, ali je vlada radije propis poništila. Ovo je jedan dobar slučaj, koji pokazuje kako treba sa birokratima – ili kako ih zove u razgovoru na Valu 202 Radia Slovenija glumac i kantautor Iztok Mlakar – sa kaplarima. Oni postoje da bi svakog dana izmislili neki novi propis, koji nervira stanovništvo, no kad se im naloži, da moraju tu istu uredbu argumentima objasniti svake nedelje njezinog trajanja, glatko se je odreknu. Izmisleće oni već neki drugi postupak, da opravdaju svoje postojanje. Ili kako kaže specialist interne medicine Matjaž Figelj iz bolnice u Novoj Gorici u Dnevniku – » U medjuvremenu su se prevejano, ali ne baš tiho u naučne sfere infiltrirali neki političari. Okupirali su ulogu medicinskog osoblja….a to je velika greška «
Nacionalkina TV emisija Tarča o mutnim poslovima vlasti i nekih političara oko nabavke maski, respiratora i druge medicinske opreme povodom korona virusa, doživela je u prošloj nedelji i svoj drugi deo. Ekipa emisije je došla do dokumenata, koji u krug onih sa masnim brkovima ili barem njihovih suradnika uvlači i premijerovu državnu sekretarku, pa čak i vršioca dužnosti generalnog direktora policije, pa opet ministra privrede. Kao što se to dešava, krivnju sad pripisuju onome, koji je televiziji sve saopštio, pa i javno uperio prst u krivce. Ovaj put barem sudionici nisu okrivili portire, koji su inoako prikladne mete u mutnim poslovima šefova. A predsednik vlade je, jasno, branio ministra – bez njega i njegove stranke ode koalicija a time i vlast.
Takvo nam je ovo vreme, kamo god se okreneš, uvek od nekud viri neki političar mašući zabranama i malim sumnljivim poklonima. A možda nam u ovo vreme karantina može pomoči solo akcija, koju Finci nazivaju Kalsarikänni i koju u dnevnim novinama DELO opisuje Irena Štaudohar. Sastoji se od sasvim jednostavnih poteza. Kad ustanovite, da su krčme još uvek zatvorenem jednostavno se vratite kući, skinite se do donjeg veša, i na kraju skinite i čarape. Iz frižidera izvadite boce hladnog piva i kad se one orose, sednite ispred televizora i menjajuči kanale – uživajte.
Finci? A ja sam verovao da smo Kalsarikänni izmislili mi.
Gojko Bervar
27.4.-3.5.2020.
Pisati ili ne pisati, reći ili ćutati? Videti, a ne videti, kome se obratiti?
Definitivno, u tunelu signal je slab, ili ne postoji, ili fali malo svetla. Na koju stranu krenuti?
Kako do tog kolektivnog imuniteta? Možda vikendom dok smo u zatvoru, ili dok tumaramo onih četiri, pet dana, da sasvim ne bi poludeli. Trudimo se maksimalno, ali tog imuniteta u tunelu, nema. Definitivno je da ovo nekome opasno odgovara. Nama preostaje da za ovih poslednjih trideset godina življenja, pod sankcijama, hiperinflacije, bombardovanja, privatizacije, tajkuna i medija koji sve to prate i hvale, svinjskog, ptičijeg gripa, a sada i korone, spašavamo sebe i svoju decu. No teško je, skoro nemoguće.
Vodimo računa o zaštiti, nosimo maske, rukavice. Držimo odstojanje, socijalno smo odgovorni. Ali opet nismo dobri. Uskrs je prošao – nikad tužniji, a sad i Prvi maj. Kome je do prvomajskog uranka i čuvenog roštiljanja? Uvedeni u red i samodisciplinu, ostajemo u krugu svojih terasa i dvorišta. Neka priroda ostane čista i nedirnuta za dogodine. A mi ćemo da radimo na izgradnji kolektivnog imuniteta. Samo da se odorimo od stalnog pritiska i još neuništivih rijalitija. U ovoj zemlji ipak žive domaćini i ne volimo da nas dugo maltretiraju.
Medijima preporučujem da preispitaju svoje redove.
Tunel 62
27.4.-3.5.2020.
Svaki put pomislim da je ovo poslednji put da bišem u doba korone, a onda se pojavi još jedan ključni vikend i tako redom. Sa nestrpljenjem očekujem kraj ovog mučnog razdoblja, koji je ovaj narod hrabro podneo. Gledajući nebo i sunce sa prozora,terasa – najstariji su se potpuno saživeli sa izolacijom. Moja majka je, prvi put, posle šest nedelja, kročila preko praga stana. Pre toga, jedini prozor u svet je bio televizor. Nesigurnim korakom, prešla je ni 100 metara, bleda i namučena, naviknuta na zatvoren prostor. Osećala se iscrpljeno. Onda je počela sa svakodnevnim polusatnim šetnjama. Plašila se ulice i šetala je u krugu dvorišta zgrade. Izgledala je poput zatvorenika koji je dobio pauzu za šetnju u okviru zatvorskih zidina. Izolacija joj je umrtvila i čula i motoriku. Bezvoljno je šetala gore-dole po dvorištu, kao da je htela da nadoknadi sve ono vreme koje je provela sedeći ili ležeći u stanu. Saživela se sa takvim načinom života, i sada se u normalnom, spoljašnjem svetu, ne snalazi.
Doba korone je učinilo svoje. Sve one silne priče struke o virusu koji traži svoje “rezervoare” je postigao ovaj efekat. Virus se uselio u mozak i napravio mentalni haos u glavama rizične grupe.
Optimista 64
27.04.2020 – 03.05.2020
Mediji:
- Spiegel online
- TAZ online
- Podcasts od Deutschandfunk
- Süddeutsche Zeitung
Šok, nada, strah, nada, sumnja, opet nada, osećanja koja nas ovih dana obuhvataju. Čitamo žedno svako jutro dijagrame o broju inficiranih, broju umrlih, broju izlečenih. Slušamo stručnjake, sa rodjacima, sa kolegama nam je corona najvažnija tema. Kojih mera treba da se držimo? Svaka federalna zajednica u Nemačkoj donosi svoje preporuke (ne radi se o menjanju zakonskih pravila, kao što je slučaj u nekim drugim evropskim zemljama, nego o preporukama, koje imaju odredjeno vremensko trajanje.) Kod nas u Baden Württemberg-u je objavljena šesta preporuka. U njoj stoji da se prepourcuje nosenje maske na ulici i da se i dalje mora držati rastojanje od 1,5. Na televiziji, na radiju, u novinama dobijamo tačna uputstva kako da koristimo maske i gde možemo da ih kupimo. Maske nisu za to da nas zaštite, nego da zaštite našeg sagovornika od virusa koje mi eventualno nosimo. Koliko dugo moramo nositi maske? Do sledeće preporuke koja će biti objavljena 11.05.2020. Koliko će ovo stanje trajati? U proceni trajanja krize stručnjaci su obazrivi. Očekuje se i dalje još jedan talas. Sa svim konsekvencama kao kod prvog. Modus trial and error. Nemamo alternative.
Gradjane dele novinari u dve grupe, grubo gledano:
U prvoj su oni koji tvrde i dalje da sve te mere nisu potrebne, da treba jednostavno prihvatiti da virus hara, pa ko ne može u bolnicu, pošto nema mesta, imao je peh. Uglavnom mnogo je po njima važnije braniti slobodu svakog pojedinca, da radi šta hoće, da ide kuda hoće, da grli koga hoće. Oni mere shvataju kao povredu zakona.
U drugoj grupi su oni koji mere prihvataju kao mogucnost da se broj inficiranih ne poveća dramatično, jer ukoliko se to desi nece biti dovoljno intenzivnih kreveta.
Koliko čitam, lekari i bolničko osoblje su u drugoj grupi. „Da moram kao u ratnom lazaretu da odlučujem kome da dam šansu da preživi, ne to ne bih volela nikako.“ Kaže jedna lekarka.
Robert Misik piše u TAZ-u o tome kako ljudi imaju utisak da se pravi buka oko ničega kada se posle dve, tri nedelje zastitinih mera broj inficiranih pada. To osećanje psiholozi zovu preventivni kompleks. (Präventionskomplex?) Iako tačno znamo da smo u momentu uvodjenja preventivnih mera imali utisak da nam preti tzunami. Po Christianu Drostenu „there is no glory in prevention“. On nas upozorava da ćemo na vakcinu morati malo duže da čekamo.
Javljaju se, u malom broju istina, i oni koji su protiv vakcine. Oni će se boriti protiv vakcinisanja. „Radi se o slobodi odlučivanja.“, kažu. Da na taj način utiču na zdravlje celog društva, to im je teško objasniti. Jučerasnji razgovor sa jednom trudnicom: „Neću smeti da idem sa bebom kod sestre koja ima troje nevakcinisane dece.“ (Deca nisu nijednu vakcinu dobila.) Ta ista sestra, mlada mama, koja je generalno protiv svake vakcine, veruje da je corona-virus bezopasan i ne drži se momentalno nijedne preporuke. Istina, to je jedina osoba iz mog šireg kruga poznanika koja se tako ponaša.
U medijima ne srećem novinare koji bi širili neku teoriju zavere. A možda se ja ne krećem u tim krugovima? U Süddeutscher Zeitung postoji kolumna u kojoj se svaka nova teorija zavere analizira i argumentima raskrinkava. Tako saznajem koje su teorije momentalno aktuelne. SZ čitaoci mogu da pošalju šta su čuli, kao na primer da avioni puštaju neke gasove kojima se manipuliše stanovništvo, i slično. Nažalost vidim ima i antisemitskih teorija.
Mi svi imamo svoju predstavu o životu, o radu, o smrti, o familiji, o prijateljima. Zajedničko nam je svima da smo iako osobe sa individualnim osobinama, osudjeni da živimo u društvu. Takva nam je genetska osnova. Naše predstave o životu mogu naravno da se razlikuju, ali one o društvu, izvan koga ne možemo da preživimo, moraju biti osnovane na kompromisima. Samo tako možemo mi i društvo da funkcionišemo.
Normalizacija zivota je sada jedan takav kompromis. Fabrike, radnje, frizeri moraju da počnu da rade, iako se virus još nije povukao. Iako je opasnost od infekcije još uvek velika. I škole otvaraju svoja vrata. Ali prvu samo za više razrede.
Moja nada da ćemo kao društvo iskoristiti krizu za promene nekako se gubi. U razgovoru sa kolegama, sa prijateljima sa porodicom smo svi tačno mogli da navedemo, da nabrojimo šta mora da se menja. I u medijima su mišljenja bila jasna. Ali sada kada se situacija normalizuje, čuju se sve glasnije oni koji ne misle išta da menjaju.
Hildegard Müller, predsednica udruženja proizvodjača automobila (Verband der Autoindustrie) dala je 29.04.2020 intervju radiju „Deutschlandfunk“: „Ne bi bilo pametno u ovoj situaciji akcionerima ukinuti dividende. To bi bio pogrešan signal. […] Potrebno je da država svima koji hoće da kupe novi auto olakša kupovinu sa Abwrackprämie (novčana podrška),“ nezavisno od vrste automobila (benzinac, dizel ili elektroauto). Kroz novine, na radiju, na televiziji se javljaju protivnici Abwrackprämie (?). Pokret „Friday for future“ je ove nedelje organizovao online-demonstraciju i onlineprotest. Jedan od zahteva je da prestane proizvodnja automobila na benzin i na dizel.
Lako je ukazati na greške. Teško je imati recepte za promene. Novine pišu da nam je potreban plan za vreme posle krize, nesto kao Marschall-plan, koji je pomogao Nemačkoj da se posle drugog svetskog rata politički i ekonomski stabilizuje. Tražim u novinama, u mediajateci televizijskih stanica tekstove sa idejama za promene. Prelećem koeficijente, dijagrame sa podacima o bolesnim, o inficiranima. Corona pronalazi nove puteve. Više inficiranih nego juče, više umrlih za jedan dan, više prenosilaca. Onda sledećeg dana opet vise, pa manje. Držim se preporuka, ne izlazim napolje, nosim masku. Neki osećaj nemoći me ipak obuzima. Ne vidim neprijatelja, ni neću da ga vidim, tu je, a možda i nije tu, u mojoj blizini. Mislim manje na virus, a više na situaciju pre virusa.
Svi izvori koje sam čitala ili slušala se slažu u jednom:
Da je to što mi zovemo prosperitet osnovano na neverovatnom bezprizornom iskorišćavanju prirodnih i ljudskih resursa. Tu dijagnozu niko ne poriče. Uništavanje okoline, ektremni porast nejednakosti, spominje se svakodnevno u svim medijima. Nude se sagovornici iz naučnih krugova, piše se o idejama za konstruktivne promene. Kriza nam je ponudila šansu da se osvestimo. Nažalost većina onih koji drže moć u svojim rukama su slepi za realnost. Vode ih kratkorični planovi.
Nada Heller