Život u vremenu propagande, marketinga i konstantne političke kampanje, oduzima nam pravo da zažmurimo na diskriminaciju koja se dešava u svakodnevnom govoru i isto tako nam nameće obavezu da tu diskriminaciju prepoznamo. Diskriminacija jezikom (lingvicizam) široko je rasprostanjena u medijima danas, a često se različiti oblici diskriminacije ne prepoznaju kao takvi. Uočiti lingvicizam jeste prvi korak ka njegovom ukidanju i stvaranju uslova za pravedno društvo.
U jezik su utkane političke ideje koje utiču na formiranje stavova ljudi, koje će oni potom doživljavati kao „samorazumljive“. Kada je imenovanje pojava u pitanju ništa nije samorazumljivo. Pojmovi ne nastaju spontano, već planski. Stoga je neophodno osvestiti jezik, kao i posledice koje mogu nastati kada ga nesvesno upotrebljavamo, sprovodeći time nečije političke (zlo)namere.
„Normiranje jezika je uvek svestan politički izbor između nekoliko mogućnosti da bi se postigao neki cilj.“
Borba protiv diskriminacije jezikom predstavlja borbu za ljudska prava. Jer, ljudi možda ne misle svaki put onako kako govore, ali zato svaki nekorektan govor dodatno učvršćuje javno mišljenje o određenim temama. Ukoliko prihvatimo da je „normalno“ i u „duhu jezika“ da zanimanja kojima se bave i žene i muškarci imaju samo muški oblik, to je istovremeno prihvatanje diskriminacije, s obzirom na to da više ne živimo u vremenu kada postoje zanimanja isključivo za muškarce ili isključivo za žene. Takođe, primetna je i tendencija da se ženski oblici imenica pojavljuju kada je potrebno naglasiti da je žena postupila na način koji nije bio u skladu sa očekivanjima ili je u očima javnosti bio pogrešan, a muški oblici ukoliko se žele naglasiti posebne zasluge žena u nekoj oblasti. Negirati ženama pravo na vidljivost može da preraste u negiranje prava na njihovo postojanje kao ravnopravnih subjekata u svakodnevnom životu. Stereotipi o ženama štetni su čak i kada imaju pozitivnu konotaciju. Naime, kada u medijima naiđemo na priču o izuzetno požrtvovanoj, osećajnoj ženi, koja stoji kao primer ostalim ženama opet se radi o ograničavanju uloge žene na samo nekoliko karakteristika koje žena može, ali i ne mora posedovati, tačnije nije dužna da ih poseduje.
Veoma slikovit prikaz posledica nekorektne upotrebe govora predstavlja i način na koji se piše ili govori o osobama sa invaliditetom. Ukoliko nekog određujemo kao osobu „prikovanu za kolica“, „nepokretnu“, „sa smetnjama u razvoju“ time smo istovremeno ograničili i njihove mogućnosti i negirali njihovu sposobnost za obavljanje svakodnevnih aktivnosti. Na ovaj način se ujedno odgovornost sa ljudi koji treba da im učine životni, ali i radni prostor jednako pristupačnim kao i osobama bez invaliditeta, prebacuje na osobe sa invaliditetom, jer su oni „zlosrećni“, „jadni“, „neizlečivo bolesni ljudi“, „ljudi koji nisu u stanju da brinu o sebi“, zahvaljujući stereotipima koje su ustalili domaći mediji. Posledično se priča o postignućima osoba sa invaliditetom kao o čudu, kao o inspiraciji „zdravim“ ljudima, koji iako poseduju sve predispozicije, ipak ne postižu to što su postigle osobe sa smanjenim sposobnostima. Ukoliko se osvesti da taj uspeh nije čudo već rezultat rada, zalaganja ali i, što je bitno naglasiti, pristupačnosti neophodnim sredstvima, postaje jasno da se „onesposobljenost“ može prevazići i da to prevazilaženje nije čudo, već osnovno ljudsko pravo.
Ambivalentna priroda jezika ogleda se u njegovoj fleksibilnosti i promenljivosti, koja stoji zajedno sa zahtevom za standardizovanom normom koja komunkaciju čini mogućom. Već to je dovoljno da ukaže na neophodnost konstantnog dijaloga društva i institucija.
„Standardizacija jeste i ideološki postupak – u svim svojim fazama, od odabira jezičkog idioma, do normiranja pojedinačnog jezičkog nivoa; to je postupak kojim se propisuje jezički uzor za sve.“
Koliku moć jezik poseduje pokazao nam je Orvel u 1984-oj. Ne bi trebalo zaboraviti da nam je jezik instrument za mišljenje i kao takav često utiče i na formiranje naših misli. Kao što naučni eksperiment ne može uspeti bez adekvatnih aparata i instrumenata, tako ni mišljenje ne može biti dovoljno produktivno bez adekvatnog pojmovnog aparata. Dakle, „duh“ ili „priroda“ jezika nisu nepromenljivi, već su takvi da konstantno zahtevaju preispitivanje, dopunjavanje i naknadno formulisanje. Moć jezika da oslobađa postoji uporedo sa njegovom moći da zatvara društvenu realnost u neodgovarajuće okvire, a upotreba za koju se jedno društvo opredeli jasno pokazuje i njegovu ideološku opredeljenost. Sada, kada malo bolje obratimo pažnju na jezik kojim govorimo, pitanje je da li možemo da budemo ponosni.
Citati su preuzeti iz knjige „Kako pisati za novine“ Sandre Šare, takođe, preporučujemo knjige „Predstavljanje osoba sa invaliditetom u medijskom diskursu Srbije“ Milice Ružičić-Novković i „Žena sakrivena jezikom medija“ Svenke Savić.
Milica Janjatović