Jedan od zadataka medijskog opismenjavanja jeste i osposobljavanje prosvetnih radnika i posebno roditelja da razumeju modele sadržaja koji mogu biti škodljivi za njihovu decu. U doba široke dostupnosti interneta, roditeljima je neretko teško da prate kakvim sadržajima se deca izlažu, kako u onlajn sferi, tako i u tradicionalnim medijima.
Prema Pravilniku o zaštiti prava maloletnika u oblasti pružanja medijskih usluga, potencijalno škodljivim sadržajem smatraju se scene nasilja i posledica nasilja, seksualno nasilje, nago ljudsko telo, seksualnost, zastrašujuće scene, pušenje i zloupotreba opojnih droga i drugih štetnih supstanci, opasno ponašanje, diskriminatorno postupanje, nepristojno ponašanje.
Potencijalno štetan sadržaj po decu mlađu od 12 godina ne sme se prikazivati u vreme kada bi ona mogla biti izložena medijskim porukama; sadržaj koji nije namenjen maloletnicima ispod 16 godina može da se prikazuje tek posle 22 časa, a sadržaj koji je štetan za sve ispod 18 godina može da se učini dostupnim tek posle 23 sata i sve do šest ujutru.
Donošenjem pomenutog pravilnika iz 2015. godine, televizije su postale obavezne i da kategorizuju svoje sadržaje koji bi mogli da naškode razvoju maloletnika, odnosno da u gornjem uglu istaknu oznaku koja sugeriše da sadržaj nije podesan za decu mlađu od 12, 16, ili 18 godina, i to tokom čitavog trajanja programa.
Toliko je do države. Ipak, odluka da dozvole detetu da se izloži određenom sadržaju ponajpre ostaje na roditeljima. Međutim, u Evropskoj uniji, konkretno Holandiji, otišli su i par koraka dalje.
Kao što to uglavnom i biva u uređenijim sistemima, (ne)izlaganje dece štetnom sadržaju u medijima je vrlo ozbiljno shvaćeno, pa mu je ozbiljno i pristupljeno. Holandija tako osniva NICAM, odnosno Holandski institut za klasifikaciju u audio-vizuelnim medijima, koji vodi računa o tome da se mediji prihvate samoregulacije u ovoj oblasti i da svi na isti način počnu da klasifikuju određene sadržaje koristeći takozvanu Kijkwijzer šemu. Ova šema sastoji se od uzrasnih preporuka, konkretno: sadržaj koji je pogodan za sve, sadržaj koji je za starije od šest godina, za starije od devet godina, a potom 12 i 16 godina. Međutim, šema predviđa i korišćenje piktograma na svakom sadržaju i sve vreme trajanja programa u kojem se prikazuju scene nasilja, seksa, diskriminacije, droge i zloupotrebe alkohola, psovanja i straha.
Uz to, medijima nije ostavljeno na slobodu da sami procenjuju da li je neki sadržaj namenjen određenom uzrastu i koji piktogram treba da prikažu, već se koriste posebno razvijenim upitnikom koji popunjavaju obučene osobe zvani „koderi”. Koderi detaljno gledaju program i odgovaraju na 60 pitanja o sadržaju programa koji unose u odgovarajući Kijwijzer softver. Softver na osnovu dobijenih podataka nudi određenu klasifikaciju koju medij uvaži.
Dakle, holandski model zaštite dece od štetnog sadržaja u medijima zasnovan je na principu samoregulacije, uz vrlo malu pomoć države. Ministarstva i institucije zadužene za medije, nezavisne agencije i tela u Holandiji insistiraju na što manjoj uključenosti države u regulisanje medija, te se fokusiraju na razvijanje medijske svesti konzumenata, ali i samih medijskih radnika.
Iako, na kraju krajeva, odluka da li će se dete izložiti nekom štetnom sadržaju zaista ostaje samo na roditeljima, odnosno njihovoj proceni da li konkretan sadržaj može imati potencijalno škodljiv efekat na njegov razvoj, zadatak države, medija i drugih tela koja se bave (samo)regulacijom jeste da omoguće roditeljima da donesu dobru odluku. Kada je u pitanju zaštita dece u medijima, roditelji i mediji treba da stoje na istoj strani, odnosno da budu saveznici.
Valentina Sigeti