Ako u polje za pretragu na najčitanijim domaćim portalima ukucate „nasilje nad ženama” i otvorite bilo koji od dobijenih rezultata, u skoro svakom ćete pronaći detaljne informacije o nasilnom događaju, o tome ko je žrtve i odakle je, ko su joj komšije i šta oni misle o njoj, ko je nasilnik i šta o njemu kaže zajednica, šta je motiv napada. Kao bonus, očekuje vas i fotografija kuće u kojoj žrtva stanuje, a neretko i fotografija nje same ili nasilnika. I sve to dok zvanična istraga i dalje u toku ili još nije ni započeta.
Iako medijska regulativa u Srbiji ne dopušta takvu praksu izveštavanja, reakcije nadležnih izostaju iz slučaja u slučaj.
U svetu se trenutno obeležava 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama, od 25. novembra Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama do 10. decembra Međunarodnog dana ljudskih prava. Ideja je da se tokom tih 16 dana iskaže solidarnost sa ženama širom sveta koje su organizovane protiv nasilja nad ženama, ali i da se podigne svest javnosti o rodno zasnovanom nasilju kao problemu ljudskih prava. Nasilje nad ženama nije privatni već društveni problem, u čijem rešavanju moraju da učestvuju svi važni članovi demokratskog društva: vlast, mediji, civilno društvo i građani.
Dosadašnja praksa medija u Srbiji ne daje povoda za optimizam. Mediji o ovoj temi pišu znatno češće kada je reč o konkretnim slučajevima nego što se bave fenomenom nasilja prema ženama iz edukativnog ugla, pokazuje istraživanje koje je 2019. godine sprovela grupa Novinarke protiv nasilja prema ženama. Identitet preživele/žrtve i članova/članica njene porodice otkriven je u polovini objava koje su analizirane tokom ovog istraživanja, a u nekoliko slučajeva kada je identitet sakriven, on se mogao doznati iz fotografije koja je objavljena uz tekst, a na kojima se ponekad može videti i golo telo preživele sa modricama ili telo žrtve u mrtvačkom sanduku ili na mestu zločina.
U smernicama koje objavljuje ova grupa, ali koje propisuje i Kodeks novinara Srbije, jasno se navodi da ne treba otkrivati identitet žrtve nasilja i njene porodice niti detalje koji mogu uputiti na identitet, kao što su fotografije mesta ili kuće gde se nasilje desilo.
Zašto je do sada ćutala?
„Ako se stvarno desilo, zašto je do sada ćutala?” pitanje je koje su deo javnosti, ali i pojedini mediji, uzastopno postavljali od kada su Srbiju potresle prijave seksualnog zlostavljanja učenica u školi glume Mike Aleksića, glumice Danijele Štajnfeld protiv Branislava Lečića, optužbe protiv predsednika Skupštine Grada Jagodina Dragana Markovića Palme za podvođenje maloletnica ili prijave za seksualno uznemiravanje polaznica iz Petnice. Ni mediji ni javnost nisu ti koji imaju pravo da umanjuju nasilje ili iskazuju neverovanje žrtvi seksualnog nasilja. „Treba imati u vidu da ‒ ukoliko nasilje nije dokazano i nasilnik nije osuđen ‒ to ne znači da se nije desilo”, navodi se u Smernicama za izveštavanje o nasilju prema ženama.
Mediji nasilje relativizuju i tako što ga predstavljaju kao „porodičnu svađu“, ili „tragediju“, ali i prebacujući krivicu sa žrtve na nasilnika, odnosno tražeći opravdanja i izgovore za nasilje. Ovo je posebno slučaj kod žrtava seksualnog nasilja kada se ono pravda „ponašanjem, oblačenjem, promenom partnera ili bilo kojim drugim ličnim svojstvom preživele”. Sa druge strane, opravdanje za nasilje mediji ponekad pronalaze i u spoljašnjim okolnostima ili ličnim osobinama nasilnika: siromaštvo, kultura, visoke temperature, ostanak bez posla, mentalne bolesti, alkoholizam, narkomanija. „Nasilje prema ženama nikada nije tragičan događaj, već proračunat akt nasilnika”, navodi grupa Novinarke protiv nasilja prema ženama u Smernicama. Nakon informacije o nasilju, nema mesta za izraze kao što su „jer”, „ali”, „zbog”, „međutim”…
Vedrana Lacmanović i Vera Milanović iz Autonomnog ženskog centra u publikaciji „Kako vas žene čitaju?” navode da indirektno, senzacionalističkim izveštšavanjem, i sami mediji postaju saučesnici u zločinima nad ženama. „Rezultati su pokazali da medijski prilozi koji predstavljaju senzacionalistički način izveštavanja u kome se nasilnik opravdava, a krivica za nasilje traži u žrtvinom ponašanju, učvršćuju već prisutne predrasude u društvu. Oni utiču na to da se žrtve obeshrabuju da prijave nasilje jer smatraju da će i one biti „okrivljene“ od strane nadležnih institucija i okoline za nasilje.“
I konačno, zadatak medija kada izveštava o nasilju nad ženama jeste da ukaže javnosti na to da je reč o društvenom problemu, a ne da o ovoj temi izveštavaju senzacionalistički, i da na njoj zarađuju klikove i profit. Novinari su tu da podsete i građane i vlast na njihove uloge u borbi protiv nasilja i da vrše pritisak na donosioce odluka da se ovim problemom bave temeljnije i ažurnije.
Korisni telefoni:
Jedinstveni SOS telefon za Vojvodinu 0800-10-10-10, besplatan poziv radnim danima od 10 do 20 časova
AŽC – SOS telefon protiv nasilja nad ženama 0800-100-007 radnim danima od 10 do 20 časova
***
