Odluka Tvitera da testira opciju za prijavu lažnih vesti ponovo je pokrenula (čini se uvek aktuleno) pitanje regulacije i samoregulacije društvenih mreža. Imaju li društvene mreže pravo na selekciju sadržaja koji korisnici objavljuju na njihovim platformama? Ili im je to, pak, obaveza?
Naime, Tviter je nedavno objavio da testira opciju za prijavu lažnih vesti, a u ovoj eksperimentalnoj fazi mogućnosti da isprobaju alat imaće korisnici u samo nekoliko zemalja. Kompanija je naglasila da se radi o testu, te da ne garantuje da je ovo efikasan način za borbu protiv lažnih vesti, ali da na ovaj način želi da pronađe odgovarajući pristup. Iako prisutne oduvek, lažne vesti predstavljaju fenomen digitalnog doba, između ostalog, i zbog prirode društvenih mreža na kojima svaki glas jednako vredi.
Sa razvojem društvenih mreža, kao platformi za komuniciranje, razmenu ideja i mišljenja, otvoreno je i mnošto pitanja, nedoumica i izazova. Jedan od njih je svakako sloboda izražavanja, definisana još 1948. godine u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima: “Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja”. Ipak, iako predstavlja osnovno ljudsko pravo, ima svoje granice, a one su takođe određene Deklaracijom u kojoj se, između ostalog, navodi da svako može da koristi svoja prava do one mere u kojoj ne krši prava drugog.
Ipak, jesu li privatne kompanije, kakve su društvene mreže, te koje će odlučivati o tome dokle dopire ljudsko pravo na izražavanje? To pitanje stoji sa jedne strane, a sa druge niz kritika upućenih kompanijama koje uređuju društvene mreže da ne čine dovoljno po pitanju širenja lažnih vesti, što je do izražaja došlo tokom pandemije kada je fokus dezinformisanja na digitalnim platformama bio na poreklu virusa, njegovom postojanju, lečenju te naposletku i na pitanju bezbednosti i efikasnosti vakcina.
Svet je, čini se, nespreman dočekao rapidan razvoj platformi za masovno komuniciranje, pa su brojna pitanja u vezi sa njihovom regulacijom i dalje nerešena. Problem se, pre svega, javlja u dilemi da li su društvene mreže tehnološke ili medijske kompanije. Najčešći argument da se radi isključivo o tehnološkim kompanijama jeste taj da Tviter, Fejsbuk ili Instagram ne kreiraju sopstveni sadržaj već samo distribuiraju tuđi. To ih, dakle, abolira od svake vrste odgovornosti za sadržaj koji se na njihovim platformama objavi. Ipak, da li je to baš tako? Ponovo se sa jedne strane nameće pitanje imaju li socijalne mreže prava da selektuju i cenzurišu sadržaj, a sa druge – da li je obaveza ovih kompanija da ne dopuste da postanu platforme za širenje lažnih vesti, podsticanje panike ili razmenu govora mržnje?
Odgovori na ova pitanja su kompleksni budući da se radi o globalnim tehnološkim firmama, koje se ne izjašnjavaju kao mediji, te ne podležu pod medijsku regulativu država u kojima posluju, a sa druge strane, problem sa samoregulacijom jeste pretnja da nekolicina ovih gigantskih platformi može iz političkih, finansijskih ili drugih razloga zloupotrebiti privilegiju da selektuje, cenzuriše, ali i promoviše određeni sadržaj. Blokiranje naloga Donaldu Trampu na Tviteru i Fejsbuku početkom ove godine demonstriralo je moć koju ove mreže imaju, ali je i ukazalo i na brojne izazove sa kojima se suočavamo u digitalnom dobu. Zloupotreba takve moći protiv društvenih manjina mogla bi dovesti do toga da kompanije društvenih mreža sve što im se ne svidi proglase nedemokratskim, što nikako ne bi bilo demokratski.
Darija Stjepić
Izvori:
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948).
Jelušić, J. (2021). Demokratija i cenzura na društvenim mrežama: Zabrana – za i protiv. Vijesti
BBC. (2021). Twitter tests ‘misleading’ post report button for first time.
Foto; Joshua Hoehne on Unsplash