Manipulacija je pojava koja postoji otkad postoji i javno mnjenje. Međutim, o manipulaciji kao nepoželjnom fenomenu možemo govoriti tek u kontekstu društva koje svoje vrednosti temelji na pojmu slobode. Garantovati nekome slobodu govora istovremeno znači garantovati mu i slobodu da formira svoje mišljenje. Ili bi bar trebalo da znači. S obzirom na to da polje uticaja na formiranje nečijih stavova nije toliko transparentno kao što je polje javnog govora, upravo tu se javlja prostor za manipulaciju.
„Manipulacijom se želi na silu prodreti u nečiji duh da bi se tamo usadilo neko mišljenje ili ponašanje, a da čovek nije svestan prisile.”
Filip Breton
Kada se govori o neprimetnim mehanizmima manipulacije, obično se pomišlja na uticaj na podsvest ljudi adekvatnom muzikom, vizuelnim efektima, upečatljivim sloganima i tome slično. Verovatno ređe pomišljamo na to da postoji širok spektar strategija kojima se jezik koristi u manipulativne svrhe. Prvi korak analize manipulativnih rečeničnih konstrukcija podrazumevao bi da znamo kako bi trebalo da izgleda upotreba jezika koja nema manipulativnu komponentu. Logički ispravan i smislen govor pre svega se može prepoznati po pravilnoj upotrebi argumenata. To je posebno značajno ukoliko se radi o zvaničnoj upotrebi jezika, odnosno o bilo kom obliku javnog govora. Šta nam neko govori? Da li ima interes da nam priča to što priča? Da li smo saznali ono što nas prvenstveno interesuje i nešto na osnovu čega bismo mogli doneti odluku? Odgovori na ova pitanja trebalo bi da budu potpuno očigledni ukoliko je reč o pravilnoj, odnosno nemanipulativnoj upotrebi jezika i misaonoj doslednosti. Ukoliko ne možemo baš jednostavno da odgovorimo na pomenuta pitanja, trebalo bi potražiti tehnike manipulacije jezikom koje su najverovatnije u tom slučaju primenjene.
„Neće moći tako! Ova divna zemlja i ovi divni ljudi zaslužuju bolju vlast! Ništa pametno nisu bili u stanju da urade!”
„Zašto bismo verovali njegovoj ekonomskoj proceni kad svi znamo da je njegova firma bankrotirala?”
„Ne zanima me šta taj lažov ima da kaže za mene, niti ću pokušavati da ga demantujem.”
Svaka od navedenih rečenica predstavlja različit način upotrebe jezika u manipulativne svrhe (demagogija, pobijanje ličnosti umesto argumenta, etiketiranje), a ono što im je zajedničko jeste verovatnoća da bi se većina ljudi složila sa ovakvim iskazima. Da bi bili uspešni, manipulativni iskazi moraju biti prijemčivi što većem broju ljudi i ispunjavati uslove „zdrave pameti”. A upravo to je nešto na šta manipulator računa. Tanka granica između uverljivog govora potkrepljenog argumentima i uverljivog manipulisanja bez argumenata najlakše se prelazi kada se govori o temama za koje je zainteresovan veći broj ljudi.
Čak i kad imamo stav da je neka oblast od javnog interesa previše zahtevna za razumevanje i da donošenje odluka ipak treba prepustiti stručnijim ljudima, postoji velika šansa da je upravo takav stav formiran pod uticajem manipulativne tehnike upotreba prestižnog žargona, kojom je učinjeno da stvorimo sliku o sebi prema kojoj nismo dovoljno kompetentni čak ni da probamo da razumemo temu javnog razgovora.
Istovremeno, često se srećemo i sa pojavom potpuno suprotstavljenom ovoj, odnosno sa upuštanjem u raspravu na osnovu nekritički prihvaćenih informacija, dobijenih putem medija. Svi smo se barem nekad našli u vrtlogu rasprave o dnevnopolitičkim temama o kojima smo informacije dobili opušteno prelistavajući dnevnu štampu, dok nam je televizor bio uključen „čisto da bi neko pričao u pozadini” ili dok smo pogledom preletali novosti na omiljenoj društvenoj mreži. (Ne)kultura medijskog dijaloga se jasno preslikala u svakodnevni život i svakodnevnu komunkaciju. Gotovo neprimetno usvajamo nove fraze i pojmove, a pripisujemo nova značenja nekim starim. Kako su pojmovi alat pomoću kog artikulišemo svoje misli, jasno je da je analiziranje neprimetno usvojenih pojmova, nametnutih putem medija, prvi korak kritičke analize manipulativnih sadržaja. Tek sledeći korak bi bio prepoznavanje smisla misaonih konstrukcija, kao i njihove logičke doslednosti, odnosno nedoslednosti.
Način na koji upotrebljavamo jezik ima značajne posledice kako na naše pojedinačne živote, tako i na razvoj društva. Iako manipulacija ne mora biti svesno sprovođena, nesvesni uticaji mehanizama jezika su očigledni. Tako se danas sve više govori o nekorektnosti izraza „osobe sa posebnim potrebama”, a za promenu izraza se najviše zalažu upravo osobe koje se takvim izrazom označavaju. Iako je ovaj izraz bio ustaljen u javnom govoru određeno vreme i važio za korektno jezičko rešenje, posledice u načinu razmišljаnja, a samim tim i delanja, u velikoj meri su doprinele tome da se potraži adekvatnija formulacija. Naime, okarakterisati nekoga kao osobu sa posebnim potrebama podrazumeva da su te potrebe kvalitativno drugačije od potreba drugih ljudi i da je neophodno uložiti naročit trud kako bi se te potrebe zadovoljile. Samim tim, stvorena je slika kako su osobe sa posebnim potrebama teret društvu. Ipak, te potrebe nisu ni u kom slučaju posebnije u odnosu na bilo koje druge potrebe bilo koje druge osobe, već su to jednostavno – potrebe. Stereotipizacijom određenih društvenih pojava, kao što su invaliditet, siromaštvo, bolest i mnoge druge, stvaraju se negativne posledice po živote ljudi, čak i kad je početna namera bila plemenita (u slučaju humanitarnih akcija, recimo). Manipulisati možemo čak i ako toga nismo svesni, stoga osvestiti jezik znači otkriti kako namerne tako i nenamerne uticaje na formiranje stavova.
Informacije su pokretač savremenog sveta, ali ga one konstantno i menjaju u pravcu koji trenutno možemo samo naslućivati. Način na koji su nam informacije predstavljene, način na koji ih mi razumemo i predstavljamo svom okruženju, takođe predstavlja i smer u kom će naš mikrokosmos biti pokrenut. Da li ćemo buduće promene prihvatiti bespogovorno ili ih sa jednakom oštrinom odbaciti, da li ćemo biti zahvaćeni stihijom promena bez razumevanja situacije u kojoj smo se našli, u velikoj meri zavisi od razumevanja načina na koji upotreba jezika utiče na oblikovanje same informacije, a time i na oblikovanje naših stavova. U vremenu svetske umreženosti ispoljavanje privatnog stava ima dalekosežnije posledice nego ranije, stoga preuzeti odgovornost za formiranje sopstvenog mišljenja predstavlja jedan od imperativa ukoliko želimo da očuvamo slobodu govora i mišljenja koja nam se trenutno podrazumeva.
Milica Janjatović Jovanović
Tekst je prvobitno objavljen u „Lice ulice”
Photo credits: <a href=”https://www.freepik.com/free-photos-vectors/card”>Card photo created by rawpixel.com – www.freepik.com</a>