Poznato je da je razlika između dece i roditelja u pogledu kompetencija u korišćenju novih tehnologija danas vrlo izražena. Stoga se grupa naučnika iz SAD pitala da li u ovom novom svetu još uvek važe pravila iz starog doba. Odnosno, da li deca i dalje uče od svojih roditelja o značaju i metodama informisanja sa obzirom na to da ona od malih nogu pokazuju odlično razumevanje tehnologije u odnosu na svoje roditelje, nesnađene „digitalne došljake“.
U doba dominacije televizije, ovaj medij okupljao je celokupnu porodicu i televizija se gledala manje-više u prisustvu svih članova domaćinstva. Sa razvojem pametnih telefona svaki član porodice dobija svoj lični uređaj, zatvara se u svoju sobu i konzumira ga sam. Ova situacija dovela je roditelje u dilemu kako da usmeravaju svoju decu u koriščenju medija, kako da ih uče informisanju, i generalno kako da kontrolišu njihovu konzumaciju medija. Stoga se postavlja pitanje da li će, stopama roditelja, i deca koristiti isključivo svoje uređaje? Takođe se nameće pitanje i ako se deca ugledaju na roditelje, a roditelji se informišu preko svojih ličnih uređaja, koliko je onda ta roditeljska navika uopšte primećena i da li će stoga imati uticaja na razvijanje navike informisanja kod deteta?
Grupa pomenutih američkih autora (Edgerly, Thorston, Thorston, Vraga, Bode, 2017) su u studiji „Da li roditelji i dalje modeluju konzumaciju vesti? Učenje informisanja među adolescentima u multimedijskom svetu“ na temelju ovih pitanja ispitivali navike u informisanju roditelja i dece od 12 do 17 godina u SAD i zaključili da, iako se vreme promenilo, i dalje roditelji igraju glavnu ulogu u socijalizaciji dece u pogledu informisanja. Takođe, uočili su da deca koriste one uređaje za informisanje koje koriste i njihovi roditelji bez obzira na „kulturu svoje sobe“, odnosno praksu korišćenja personalnih pametnih telefona sa samim sobom u svojim sobama. Oni su ustanovili i da bez obzira što roditelji koriste svoje telefone za informisanje, i dalje je prisutno učenje po modelu na osnovu opservacije. Dakle ako se roditelji informišu i deca će razvijati naviku informisanja – čak i ako „ne vide“ svoje roditelje kako to čine. Autori ovaj fenomen učenja po modelu na osnovu posmatranja (ali i bez doslovnog posmatranja), objašnjavaju tako što na primer: a) deca pozajmljuju uređaje roditelja na kojima su instalirane njuz aplikacije, b) roditelji sa detetom gledaju na jednom telefonu nekakav medijski sadržaj zajedno, c) deca slušaju svoje roditelje kako pričaju o vestima sa drugim odraslim ili njihove reakcije dok konzumiraju vesti, d) roditelji direktno podstiču decu da prate vesti. U studiji se takođe navodi da iako je uočen i uticaj okoline, odnosno vršnjaka na naviku informisanja, on nije toliko jak kao uticaj roditelja, te roditelji i dalje igraju glavnu ulogu u razvijanju medijskih navika kod dece.
Valentina Sigeti