Hajde da se zapitamo zašto smo toliko fascinirani slikom? Zašto joj najviše verujemo? Kako bismo izbegli opasne posledice fascinacije slikom i prevelikog poverenja u vizuelno, potrebno je da razvijemo kompetenciju kritičkog iščitavanja poruka sa slika, što podrazumeva vizuelnu pismenost.
Štampa okupira čulo vida, a radio zahteva samo čulo sluha. Tek pojavom televizije, svetu su informacije predstavljene na dotad neviđen i fantastičan način koji je podrazumevao novi koncept: slika + reč. Televizija je zato postala najdominantiji medij, a neki smatraju da je tako ostalo i ndo dana današnjeg. U Srbiji, najviše ljudi prima informacije putem televizije i ona je medij kojem još uvek najviše verujemo. Pojavom interneta i prelaska svih tradicionalnih medija, uključujući štampu i radio, na internet, razlike između čula koje određen medij okupira brišu se. Informacije se prezentuju u obliku slike i reči zajedno, i to je uslov bez kojeg se ne može. Štaviše, dugo je u televizijskim novinarskim krugovima kružila krilatica „razmišljajte kako ćete slikom ispričati priču jer publika će zapamtiti više šta ste u prilogu prikazali nego rekli“. Stoga, hajde da se zapitamo zašto smo toliko fascinirani slikom? Zašto joj najviše verujemo? Kako bismo izbegli opasne posledice fascinacije slikom i prevelikog poverenja u vizuelno, potrebno je da razvijemo kompetenciju kritičkog iščitavanja poruka sa slika, što podrazumeva vizuelnu pismenost.
Koliko je značajna navedena veština promišljaja o namerama poslatih poruka slikom, dokazuje nam stvaranje Leni Rifenštal. Ovo ime jedno je od najozloglašenijih imena u svetu nacističke propagande i filma. Rifenštalini filmovi primer su kako je moguće slikom ubediti, odnosno predstaviti neke pojave na manipulativan način. Njen film „Trijumf volje“ otpočinje snimcima iz helikoptera i oblaka dugim oko dva minuta. Prikazuju se krupni kadrovi oblaka i panoramski kadrovi grada nad kojim se leti. Ovi kadrovi stvaraju utisak zanosa, izazivaju izuzetno pozitivne, čak i miroljubive emocije. Kritičari i poznavaoci filma i propagande ocenili su da se ovim kadrovima nameravalo stvaranje doživljaja firera kao spasioca koji silazi sa neba! U istom filmu, kada se snima i prenosi govor Adolfa Hitlera, rakurs snimanja je žablja perspektiva, odnosno kamera je položena niže i snima individuu od dole. U tim rakursima, osoba koja se snima deluje moćno, dominantno, superiorno. Total kadrovima snimala se mnogobrojnost pristalica, a pojedinačnim kadrovima osoba iz publike, publika je dobila konkretni ljudski lik osobe sa kojom je moguće identifikovati se i poistovetiti.
Dakle, vizuelna pismenost definiše se na mnogobrojne načine i ne postoji konsenzus oko jedne tačne i neprikosnovene definicije. Ali ako je cilj da se pojam pojednostavi i definiše sveobuhvatno, vizuelna pismenost podrazumeva veštine da se uspešno interpretira značenje poruke, da se dekodiraju namere poruke slike, da se poruka evaluira i prepoznaju emocije koje slika izaziva.
Kritički odnos koji se zauzima prema sadržaju nekog teksta, odnosno pisane poruke, potrebno je zauzimati i prema slici. Percipiranjem slike treba postaviti sebi nekoliko pitanja: zbog čega je ovaj tekst ilustrovan baš ovom slikom? Kakvu emociju izaziva ova slika? Koja je propagandna namera ove slike? Da li ova slika može da se iščita na više načina?
Kako razvijati vizuelnu pismenost?
Razvijanje vizuelne pismenosti najdelotvornije je kada se čini još od ranog doba. Zbog toga je preporučljivo da roditelji prilikom gledanja nekog sadržaja zajedno sa detetom raspravljaju sa njim o tome šta je dete videlo i kako je to doživelo. Roditelji i deca mogu da pokušaju da zajedno odgovaraju na pomenuta pitanja.
Nastavnici i učitelji mogu kroz niz aktivnosti na svojim časovima da pospešuju vizuelnu pismenost. Jedan od zadataka koji učitelj i učiteljica mogu da postavljaju deci jeste da sastave čitavu priču gledajući jednu ili više slika. Takođe, nastavnici istorije mogu da prodiskutuju sa decom fotografije u udžbenicima, te da pokušaju da razotkriju poruke i namere tih fotografija. Nastavnici likovne kulture imaju mnogo prilika za razvijanje vizuelne pismenosti, a mogu da redovno razgovaraju sa decom kako su doživeli određenu sliku jer razumevanje slike može biti uslovljeno različitim ličnim i društveno-kulturnim okolnostima.
Teoretičari koji su se bavili vizuelnom pismenošću Ozborn i Ozborn (Ausburn & Ausburn, 1978 prema Avgerinou, 2002: 10) pobrojali su benefite razvijanja vizuelne pismenosti u školama:
- Povećanje svih verbalnih veština
- Unapređeno samoizražavanje i razvijanje ideja
- Povećanje motivacije i zainteresovanosti učenika za predmet
- Dopiranje do studenata do kojih se ne dopire tradicionalnim metodama – obrazovno ugroženi, neredovni, etničke manjine, socijalno ugroženi, sa emocionalnim poteškoćama, intelektualnoim i fizičkim invaliditetom…
- Poboljšana slika o sebi i odnosima u svetu
- Unapređeno samopouzdanje i nezavisnost.
Ozborn i Ozborn su dakle, pridavali velik značaj inkorporiranju i razvijanju vizuelne pismenosti u školskim klupama, koje i jesu pravo mesto za razvijanje veština i učenja kritičkog promišljanja. Stoga, nastavnici i nastavnice, izuzetne mogućnosti su u vašim rukama!
Valentina Sigeti