Priču o medijskoj pismenosti mogli bismo započeti bajkovito, ali i direktno, bez okolišanja. Ako volite digresije i slična tekstualna tumaranja van fokusa, opredelite se za početak br. 1. Ako pak žurite, poput belog Kerolovog zeca, za suštinom, za zaključkom, ili na čaj kod Ludog Šeširdžije, počnite bez ustezanja od početka br. 2.
Početak br. 1. Alisa iz Zemlje Čuda razgovara sa Hamptijem Damptijem. „Kada ja upotrebim neku reč“, reče on, pomalo prezrivo, „ona znači samo to što ja želim da znači – ni više ni manje.“ Alisa ga zamišljeno gleda i kaže: „Jedino je pitanje da li možeš da učiniš da reči znače toliko mnogo različitih stvari.“ Dampti odmahuje glavom: „Jedino je pitanje ko će da bude gospodar – to je sve“.
Početak br. 2. Političar iz Zemlje Srbije razgovara sa novinarima. Okupio ih je oko crvene vrpce i crnih makaza kako bi crnim makazama presekao crvenu vrpcu. I to je sve. Iza jedvačujnog „štric“ nema ničeg naročitog: ništa nije osnovano, ništa sagrađeno, niko nije ni zaposlen ni nagrađen, niko ni nahranjen ni skućen ni utešen. Pa ipak, ako budete čitali novinski izveštaj o presecanju te crvene vrpce, steći ćete utisak da se štošta desilo, da je štošta realizovano i štošta u planu, da štošta samo što nije. Jedino je pitanje ko će da bude gospodar – to je sve.
Medijska pismenost je kritičko preispitivanje medijskih sadržaja, ili jednostavnije rečeno čitanje između redova. Za razliku od jezičke pismenosti, tu nema nekakvog kodifikovanog „Pravopisa“ niti „Rečnika nedoumica“ koji bi nam dao instant odgovor na pitanje šta je ispravno a šta ne. Mehanizam preispitivanja svako gradi za sebe, u skladu sa svojim znanjima, željama i predispozicijama. Na nekakvom imaginarnom, idealnom niovu, medijski pismena osoba bila bi kadra da u onome što pročita, čuje ili vidi uvek uspe da razdvoji bitno od nebitnog, da prepozna elemente propagande ili prikrivenog oglašavanja, da detektuje implicitni i eksplicitni govor mržnje, da iza eksplicitnog prepozna latentno, neizrečeno, da uoči manipulativne strategije medija i političara, da predoseti šta je u određeni sadržaj tendenciozno ugrađeno, a šta je tendenciozno izostavljeno… S obzirom na to da publika danas nije samo pasivni posmatrač, već da je uveliko i kreator sadržaja, koji ostavlja komentare na Fejsbuku ili na portalima, tvituje o poplavi ili koncertu u svom gradu, za Instagram snima mikroreportaže sa svojih putovanja, a za Jutjub vlogove, različitim kanalima komunikacije širi najavu protesta ili agituje za određenu političku opciju, od medijski pismene osobe očekuje se da odgovorno i kritički preispita i sadržaje koje sama stvara.
Ako sagledamo medijsku panoramu Srbije, uočićemo da su najlošiji, siledžijski mediji često najjeftiniji i najpristupačniji; da publika – kao uostalom i svudge u svetu – uglavnom nema živaca ni vremena za duge tekstove i analize; da se neprestano stvaraju intrige bez povoda, smisla i razrešenja; da lažne vesti naviru tolikom brzinom da istina postaje nedokučiva; da autocenzura samo što nije postala ugovorna obaveza pri zapošljavanju novinara; da se novinarima bez ikakvih sankcija preti; da se govor mržnje promoviše i izdašno finansira… Ipak, logikom polupune čaše mogli bismo da se ponadamo da će upravo taj ekstrem, ta lavina neprofesionalizma, mržnje i bahatosti stvoriti pozitivan impuls i da će poneko ponegde lupiti šakom o sto (ili, što da ne, o tabloid), uz pomisao „sada je stvarno dosta!“.
Dakako, cilj medijskog opismenjavanja nije da stvori ultimativni skepticizam prema medijima, niti da nam ogadi sve što se prodaje na trafici ili gleda na TV-u. Namera je tek to da se uspostavi zdrava doza sumnjičavosti i ljubopitljivosti koja bi nam mogla biti od velike pomoći kada pokušavamo da shvatimo da li je povećanje cene goriva opravdano, da saznamo zašto gradska vlast planira da od parka napravi parking, da utvrdimo ostvarivost iznetih predizbornih obećanja, da procenimo nivo nečijih zasluga i odgovornosti. To, naravno, nije lako – često podrazumeva predznanje, učenje i kopanje po podacima, pa ume da bude i dugo i dosadno. Iluzorno je očekivati od čitaoca ili čitateljke da svaki put kada uzme novine u ruke bude analitički naoštren. Na svu sreću, u Srbiji postoji i nekolicina medija koja te zamorne a važne poslove obavlja umesto nas. Njihovi novinari pretražuju baze podataka i tragaju za skrivenim informacijama od javnog značaja, proganjaju političare dok ne dobiju odgovore na pitanja, obračunavajući se sa korupcijom, nepotizmom, govorom mržnje i lažnim vestima. Novinari koji poštuju etički kodeks i beskompromisno rade u javnom interesu zapravo su najbolji promoteri medijske pismenosti.
Analiza sadržaja može biti bazična i dubinska. Prva podrazumeva jednostavne strategije analitičkog čitanja koje smo već pomenuli. Dubinska analiza je skoro pa filozofska disciplina, a u okviru nje tragamo za skrivenim, ideološkim matricama koje kreiraju određeni jezički obrazac. Na tom polju uhodimo gospodare značenja, skrivenu simboliku, kanonizovane reči i parole, pozicije moći… Katkad se u želji da dopremo do srži problema možemo i izgubiti. O tome duhovito piše i Goran Gocić kada kaže da su teorije zavere izvorni srpski brend: „Za nas naprosto ništa nije onako kako izgleda, kako je zatečeno, kako se tvrdi, kako svi veruju. Sve ima skriven smisao, kritične uzroke i nevidljivo značenje. Ovo neprestano pronicanje iza privida, ova neprestana bitka za suštinu, ovo otvaranje Pandorine kutije, težnja za prauzrokom, za skrivenim smislom, za nedostupnom istinom, bogomdan je talenat. To je verovatno najbolja polazišna tačka za mnoge profesije: programere, naučnike, preduzetnike, konstrukture, novinare, pisce, istraživače svih vrsta.“
Kraj br. 1. Čije shvatanje smisla je ispravno? Alisino, Hamptijevo Damptijevo, ili čitaočevo? Ko je u ovom slučaju gospodar, tj. vlasnik značenja, semantički sudija? Da li bi Hampti Dampti drugačije razgovarao sa Alisom da je ona dečak? Da li se junaci Zemlje Čuda obraćaju Alisi kao migrantkinji? Da li je ona kriva što je pojela kolačić na kom je jasno pisalo „Pojedi me“, pre nego što se konsultovala sa lekarom ili farmaceutom? Nije li trka za zecom zapravo potraga za objašnjenjem, za istinom, i da li je pravedno da zbog takve potrage propadneš u rupu?
Kraj br. 2. Makaze i kotur svilene trake čekaju u fioci da ih neka figura u odelu ponovo prošeta po novim pustopoljinama. Biće tu i svita novinara, „ništa“ će ponovo biti zapakovano u „nešto“, a da li će građani biti krivi ako progutaju vest na kojoj jasno piše „pojedi me“? Jednom novinaru učinilo se da je u rupu na pustopoljanskoj svečanosti utrčao beli zec. Ali zec nestade, a za njim i rupa: figura u odelu prekrila ju je svečanim kamenom temeljcem, uz kolgejt osmeh i aplauz okupljenih zvanica.
Stefan Janjić
________
Tekst je nastao u saradnji Novosadske novinarske škole i magazina Lice ulice, gde je i objavljen u broju 44 (jul/avgust 2018). U narednom broju: Govor mržnje.