Rad u školskoj redakciji ne samo da može kvalitetno ispuniti vreme nakon nastave, već donosi i niz drugih pogodnosti učenicima, ali i nastavnicima. Kao mesto za izražavanje kreativnosti, timski rad, kreativnu upotrebu mobilnih telefona te sticanje znanja o medijskom okruženju i javnom interesu, školske redakcije mogu predstavljati platformu za osnaživanje budućih odgovornih građana demokratske zajednice.
Dok je za studentske medije praksa da profesori i mentori nemaju mnogo uticaja na uređivačku politiku, to sa školskim medijima ne može uvek biti slučaj budući da je reč je o deci i tinejdžerima koji možda imaju kreativnost i tehničke veštine u digitalnoj sferi, ali je uloga nastavnika u medijskom opismenjavanju mlađih generacija, odnosno na ukazivanju na to šta je javni interes i šta znači biti kritičan, balansiran, tolerantan prema drugom i drugačijem, akuratan, odmeren i imati dobar novinarski stil i jezik. Sa druge strane, u radu školskog medija, pogotovo ako je u pitanju onlajn portal ili podkast sa čestom frekvencijom objavljivanja sadržaja, lako može doći do zamora kod dece i tinejdžera kada rad u redakciji preraste u školsku obavezu, a ne vannastavnu aktivnost. Zato je uloga nastavnika ili nastavnice koji vode novinarsku sekciju kao mentora da pronađu način i sistem koji je prihvatljiv učenicima i koji će održati njihovu zainteresovanost.
Zato bi bilo korisno na početku svake školske godine organizovati konkurs za nove saradnike redakcije, dok je to prilika da se stariji učenici koji su već neko vreme proveli u redakciji “unaprede”, na primer, dobijanjem funkcije urednika rubrika, što bi ih motivisalo da nastave sa radom u redakciji i budu na raspolaganju mlađim kolegama. Redovno održavanje sastanaka na kojim bi se diskutovali o prethodnim, ali i budućim aktivnostima redakcije ili se “delili poslovi”, može biti jedan od načina da članovi redakcije uvek budu u toku sa dešavanjima, ali je zato važno dati im priliku da na sastancima govore, predlažu teme i sagovornike ili da razmatraju uvođenje noviteta u rad medija, kao što je otvaranje neke nove društvene mreže. Ova pitanja se mogu razmatrati u zajedničkim Viber grupama redakcije. Važno je da učenicima dati slobodu u odlučivanju o temama kojima će se baviti, izboru sagovornika za tekstove i priloge, ali ih uvek podsećati na osnovna novinarska načela i odgovornost za ono što se objavljuje. Korisno je izraditi spisak pravila koja će se odnositi na profesionalne novinarske standrarde i kriterijume koji važe u vašoj redakciji, kao što je frekvencija objavljivanja, stalne rubrike itd. te smernice postaviti na zajednički Gugl drajv ili u učionicu u kojoj se održavaju redakcijski sastanci. Učenici treba da budu uključeni u izradu pravilnika.
Kada je reč o predlozima tema koje se mogu ponuditi učenicima ukoliko im ponestane ideja, to svakako mogu biti izveštaji o školskim aktivnostima, priče o učenicima koji postižu uspehe na takmičenjima ili se ističu u nekom hobiju, sadržaji u vezi sa nastavnim gradivom, na primer, o važnoj godišnjici ili datumu iz istorije ili ekologiji kada je moguće zamoliti i predmetne nastavnike da budu sagovornici u intervjuima. Časovi umetnosti, muzičkog i likovnog, mogu biti inspirativni za snimanje sadržaja za društvene mreže školskog medija, a jedna od stalnih redakcija onlajn portala ili podkasta mogu biti recenzije filmova ili knjiga.
Kako bi se postigla učestalost objavljivanja, neke od ideja mogu postati stalne rubrike (npr. nedeljni izveštaji o školskim aktivnostima mogu se objavljivati petkom, intervjui sa učenicima svake srede, a recenzije ili umetnički radovi ponedeljkom), a na taj taj način bi sajt i društvene mreže biti konstantno aktivni.
Dakle, neophodan je proaktivan pristup i razumevanje koliko je za decu i tinejdžere prozjumerska aktivnost značajna u trošenju budžeta slobodnog vremena. Ako je to već tako onda je treba adekvatnom obukom medijske i informacione pismenosti usmeriti na javni interes bez obzira da li je reč o deljenju informacija, obrazovnih sadržaja ili zabave za vršnjačku grupu. Samo je važno da oni u tome uživaju, a ne da im je nametnuta školska obaveza. Drugo značajno jeste da se prepusti samim učenicima i učenicima ceo proces od ideje do postavljanja sadržaja na internet bilo da je reč o portalu ili o podkastu, odnosno nekom novom „kanalu”. Nastavnik/nastavnica treba da bude uvek prisutan ali tako da ne sputava, već samo usmerava kreativnost učenika, te da kroz medijsko opismenjavanje ukazuje na to šta su dobri standardi u proizvodnji medijskih sadržaja i šta je „dobar ukus”. Treće značajno je da se „školski medij” ne pretvori u EPP menadžmenta obrazovne institucije i učenika i učenica koji su u „školskom parlamentu” i na svim drugim „funkcijama” koje im omogućavaju elitističku poziciju u odnosu na vršnjake. Tada „školski medij” neće ispuniti svoje osnovne funkcije da informiše, obrazuje i zabavi vršnjačku grupu kroz sadržaje primerene performansama medija za koji su napravljeni. Četvrto, ukoliko školski medij ne postane „mesto svakodnevnog susretanja” generacije uzalud svi napori. Dakle, osim forme i sadržaja važno je i da se razviju strategije promovisanja što je još jedan element u savladavanju medijske pismenosti.
Obeshrabruje činjenica da je za sve navedeno potrebno dodatno vreme koje prosvetnim radnicima nije posebno plaćeno, ali treba imati na umu da je ipak veliko zadovoljstvo zajedno sa svojim đacima od ničega napraviti nešto, a posebno „nešto” što će svi prepoznati kao dobro i vredno pažnje i participacije – s tim što je dodatna vrednost i to da medijski opismenjena generacija sigurno doprinosi demokratizaciji društva.
Više o ovoj temi u publikaciji Medijska pismenost u školskoj klupi: Vodič za nastavnike.