»Nasilje u medijima možda neće potaknuti ljude da postanu agresivni ili da počine zločin, ali će napraviti nešto puno štetnije. Nasilje u medijima uvjerava ljude da žive u nasilnom svijetu i da je nasilje potrebno da bi svijet bio sigurniji« (Trend, 2007: 58).
Podaci o tome koliko se na dnevnom nivou emituje nasilnih sadržaja u medijima, pre svega na televiziji, a o internetu da i ne govorimo pošto je to naprosto neizmerljivo, sada više ne mogu da se okarakterišu kao zabrinjavajući, već je reč o pandemiji.
Ugroženi su pre svih najmlađi koji ne poseduju izgrađen sistem odbrambenih mehanizama, nisu dovoljno medijski pismeni da se zaštite od uticaja ovakvih sadržaja i dakako bez pomoći odraslih ne mogu da se sačuvaju od takvih medijskih autputa. „Huston i suradnici još davne 1992. zaključili su da će djeca do završetka osnovne škole vidjeti 8.000 ubojstava i 100.000 drugih oblika nasilja u medijima, dok će u stvarnom životu vidjeti manje od jedan posto takvih nasilnih djela (Kirsh, 2006: 202). Zabrinjavajući su i podaci prema kojima će jedna mlada osoba do svoje osamnaeste godine preko medija vidjeti 200.000 simuliranih nasilnih djela i više od 16.000 dramatiziranih ubojstava (prema Trend, 2007: 4). Naše prvo životno iskustvo nasilja upravo je ono koje nam predstavljaju mediji” [1] . Prema navedenom „čak i programi namijenjeni isključivo djeci sadrže velike količine nasilnih sadržaja. Jedno od brojnih istraživanja koje je provedeno u Ujedinjenom Kraljevstvu pokazalo je da je 39 posto takvih programa sadržavalo nasilne sadržaje uključujući 4.000 nasilnih djela s pucnjavom ili drugim oblicima fizičkih napada” (Gunter i Harrison, 1997. prema Erwin, Morton, 2008: 105). Ne treba zanemariti takođe i činjenicu da deca gledaju sadržaje koje i njihovi roditelji tako da su izloženi ne samo onim kreiranim nasilnim sadržajima, već i onim o kojima se izveštava u okviru informativnih emisija.
Da li je dovoljno samo decu medijski opismenjavati ili uključiti tu i njihove pedagoge i nastavno osoblje, odnosno roditelje, a posebno autore i autorke medijskih sadržaja? Trebalo bi u suštini upravo krenuti od onih koji kreiraju medijske sadržaje i njih kroz doživotno obrazovanje stalno edukovati na koji način mogu izveštavati o događajima, pojavama i ljudima, odnosno proizvoditi igrane sadržaje koji uključuju i nasilje. Kako postići željeni efekat a da auditorijum nije izložen scenama eksplicitnog nasilja koje mogu negativno da utiču na auditorijum svih uzrasta ali i da ujedno dehumanizuju žrtve nasilja?
Odgovor na ova pitanja nije nimalo jednostavan i jednoznačan. Auditorijum, pokazuju neka istraživanja, jeste svestan da je nasilnih sadržaja nekritički i neetički pokazanih na tv ekranu previše: „Sredinom 2002. godine Institut za demoskopiju Allensbach među populacijom starijom od 16 godina proveo je reprezentativnu anketu i ustanovio kako 71 posto ispitanika zahteva „da masa nasilja na televiziji treba biti bezuvjetno ograničena ili čak zabranjena”. Istovremeno ni sami teoretičari nisu potpuno saglasni o tome kako agresivnost prikazana u medijima deluje na publiku.
Najpoznatije perspektive na ovo pitanje su teorija katarze, teorija efekta i teorija učenja. Naravno da postoji još puno drugih ali za ovu priliku podsećamo na suštinu ove tri navedene.
Teorija katarze, koja je inače empirijski pobijena ali se veoma često i dalje navodi kao argument u raspravama o uticaju nasilnih sadržaja na medijski auditorijum, dakle sasvim pojednostavljeno suština ovog gledišta je da posmatrajući kreirano, medijatizovano, nasilje osobe se oslobađaju sopstvenog poriva za nasiljem pa je stoga predstava nasilja u neku ruku socijalno opravdana. Tačnije teoretičari koji zagovaraju ovu tezu polaze od stanovišta o postojanju urođene agresivnosti, tvrde da, kroz dinamično uključivanje u mašti, u nasilje posmatrano na izmišljenim modelima, opada spremnost auditorijuma da se sam ponaša agresivno.
Inhibicijska teza i teza preokreta ukazuje na to da nasilje u medijima može izazvati upravo suprotno ponašanje, Selg je naziva „efekt bumeranga” ili „efekt reaktancije”; (Selg 1998).
Predstavnici teorije učenja tvrde da ponašanje proizlazi iz stalnog uzajamnog delovanja pojedinca i okoline te da nijedno od ta dva područja ne možemo razmatrati izdvojeno. Albert Bandura (1979.a; 1979.b) smatra u svojoj teoriji o učenju posmatranjem, da ljudi koji oponašaju ponašanje drugih osoba (bilo u životu ili s medija), prihvataju oblike njihove aktivnosti učenjem po modelu.
Ukoliko ovu teoriju prihvatimo kao primenljivu tada možemo zaključiti koliko je važno da novinari u izveštavanju o nasilju ali i kreatori „umetničkih” sadržaja o nasilju imaju veliku odgovornost i stoga moraju biti posebno osnaženi znanjima, veštinama i senzibilitetom za tu vrstu sadržaja.
Ovom prilikom trebalo bi pre svega za novinare podsetiti na smernice etičkog profesionalnog novinarskog kodeksa u kojem se navodi i ovaj veoma ilustrativan primer iz naše medijske prakse: „Malo pošto je u Bečeju ubijen malololetni Ervin Bilicki, njegovi roditelji su tiražnom dnevnom listu ustupili fotografiju mrtvog mladića s vidnim podlivima po licu. Želja im je bila da demantuju teze da im je dete preminulo nesrećnim slučajem, odnosno da dokažu da je stradao od posledica prebijanja. Fotografija je objavljena na naslovnoj strani, na šta se žalio Centar za prava deteta. Komisija je odlučila da je u ovom slučaju prekršeno više tačaka člana IV Kodeksa novinara Srbije: pored objavljivanja neprimerenih sadržaja koji mogu imati štetan uticaj na decu, ovde je diskutabilno i to što nije bilo zaštite ‘prava i dostojanstva dece, žrtava zločina, osoba sa hendikepom i drugih ugroženih grupa’ Većina članova Komisije smatrala je da se objavljivanje ovakve fotografije ne može opravdati javnim interesom, odnosno željom redakcije da dokaže da je mladić ubijen i da nadležni ne rade dobro svoj posao. Po njihovoj oceni, nije bilo potrebe za tako dramatičnim činom, tim pre što fotografiju ne prati nikakva ozbiljnija analiza događaja. Ovaj slučaj dobro ilustruje i odredbe Kodeksa koji se tiču odnosa prema izvorima informacija – u ovom slučaju, prema porodici stradalog mladića. U članu VI navodi se da novinar ne sme da zloupotrebi emocije drugih ljudi ili njihovo neznanje – konkretno, on bi morao da ima u vidu da izvori nisu uvek svesni moći medija i posledica koje njihove izjave (ili postupci) mogu da imaju po njih lično, kao i po druge ljude. „S novinarskom profesijom nespojiva je svesna zloupotreba, ali i nepažnja čija bi moguća posledica bila zloupotreba sagovornika”, navodi se u Smernicama za član VI.
Informacije o iznenadnim događajima u kojima su ugroženi ljudski životi uvek imaju prednost u informativnim emisijama, odnosno smeštaju se na naslovne strane novina. Granica etičnosti i senzacionalistčkog predstavljanja nasilničke situacije u kojoj su izgubljeni ljudski životi može biti veoma jasna ali i sasvim zamagljena. Od veštine i namere novinara i uredničkog kolegijuma direktno zavisi šta će biti objavljeno u svakom pojedinačnom slučaju. Ono što je uvek važno je postavljati i zajednički konsenzusno u redakciji odgovoriti na sledeća pitanja:
Šta auditorijum treba da zna?
Kada je svega previše?
Gde je granica u objavljivanju detalja o unesrećenima? Dakle o žrtvama, njihovim porodicima i o nasilnicima.
Građenje izveštaja o nasilničkom događaju uključuje sledeće elemente:
(a) početak je efektna, ali ne senzacionalistički intonirana, vest;
(b) nastavak su sveži detalji koji vest potkrepljuju i objašnjavaju;
© citirati najvažnije učesnike u događaju ukoliko će to doprineti autentičnosti izveštavanja;
(d) ispričati auditorijumu „priču” o događaju i to tako da se na primer iz rasprave sa nekog skupa uzme ono što su svi isticali i oko čega su se složili, ali i ono što su bila drugačija mišljenja, bez preuveličavanja značaja nekog usamljenog i brzo odbačenog predloga;
(e) sumirati događaj – odluke, primenu zakonskih odredbi koje se odnose na taj slučaj. Uputiti auditorijum u procedure koje predviđa naše zakonodavstvo i institucije zadužene za takve slučajeve. Uputno je unapred pročitati materijal koji se odnosi na događaj a dostupan je novinarima, ili istražiti sve elemente koji su značajni a možda nisu na adekvatan način dostupni niti novinarima, niti javnosti, ukoliko se dobije, i obeležiti koje odluke imaju značaj za auditorijum, lokalnu ili širu zajednicu i na to se usredsrediti pri sumiranju događaja u izveštaju.
Aksiom izveštavanja o nasilju je ponašajte se prema žrtvama sa poštovanjem.
Takođe je bitno da se novinari jasno predstave. Sumnjajte u dobre namere novinara ukoliko kriju svoj identitet jer očekuju burnu i neprijatnu reakciju, porodice žrtve ili nasilnika.
Danas neretko izveštavajući o nasilju novinari i redakcije smatraju da što jasnije prikažu unesrećene i rezultat nasilja to će izveštaj biti bolji. To u potpunosti nije tačno. Snimajući najtragičnije scene nasilja novinari moraju dobro da razmisle da li je neophodno baš sve zabeležiti audio i video i da li je neophodno sve to obajviti ili je važno sačuvati dokumentarni snimak za istoriju, a vrlo selektivno odabrati materijal za objavljivanje. Problem je što se senzacionalistički novinari, na žalost, često ne drže pravila da se ne uznemiravaju žrtve dok su u najtragičnijem stanju. Novinari moraju da budu precizni, proveravaju vrlo pažljivo činjenice, imena, citate jer osobe u stresu greše. Ako se ne poštuje ovo pravilo tada se auditorijum može dovesti u zabludu i narušiti se pravo „da se zna” ali samo ono što jeste od javnog interesa.
Nikada ne bi trebalo da urednički kolegijum medija zaboravi da postoje „imitatori” kojima će veoma eksplicitno opisano i snimkom dokumentovano naselje poslužiti kao izazov da ga „kopiraju” i tako i sami privuku medijsku i svaku drugu pažnju. Naravno da to nije baš učestala pojava, ali dovoljno puta je zabeležena u praksi da ukaže na svu njenu tragičnost. Posebno kad je reč na primer o „school shooting” 2 (masovna ubistva u školskoj zgradi bez jasno vidljivog motiva).
Istovremeno ne treba zanemarivati i činjenicu da nasilje različito utiče na auditorijum u zavisnosti od uzrasta, pola, obrazovanja, položaja u društvu, statusa, ličnih osobenosti i preferencija, na kraju krajeva psihičkog stanja osoba, ali i medijske opismenjenosti. Tako da je potreban krajnji oprez, senzibilizam, taktičnost i dobra procena u izveštavanju o nasilju, to nije događaj kao svaki drugi, to su događaji visoko kriznog potencijala.
A o takozvanim kreiranim nasilnim sadržajima neki
drugi put.
prof. dr Dubravka Valić Nedeljković
Literatura
Trend, David (2007) The Myth of Media Violence. A Critical Introduction. Black-well Publishing.
Selg, Olaf: Medienwirkung: Hypothesen – Modelle – Theorien. Kurzübersicht zur Wirkungsweise von Gewaltdarstellungen in visuellen Medien. In: tv diskurs Nr. 6, 1998, S. 48f.
Bandura, Albert: Aggression. Eine sozial-lerntheoretische Analyse. Stuttgart 1979a. Bandura, Albert: Sozial-kognitive Lerntheorie. Stuttgart 1979b (zuerst 1973).
Izvori:
[1] https://www.matica.hr/media/knjige/djeca-medija-840/pdf/igor-kanizaj-i-lana-ciboci-kako-je-nasilje-preko-medija-uslo-u-nase-domove.pdf
[2 ] https://abcnews.go.com/US/11-mass-deadly-school-shootings-happened-columbine/story?id=62494128