U Švedskoj je nedavno obeleženo 250 godina od usvajanja zakona o slobodi štampe, koji je bio prvi takav zakon na svetu.
Tim povodom podsećamo na ključna dokumenta koja ukazuju na to koliko je političkim elitima s jedne strane, a medijskoj sferi sa druge, veoma značajan način na koji država kreira okruženje i atmosferu u kojoj mediji mogu da igraju već davno im namenjenu ulogu bilo da su definisani kao četvrti stalež, četvrta sila, ili sedma sila, odnosno „vočdog” (watchdog) savremenog sveta.
Podsetimo novinari u Engleskoj su dobili naziv četvrti stalež posle: plemstva, sveštenstva i građanstva. U engleskom parlamentu galerija na kojoj sede novinari je četvrta, pa su stoga novinari nazvani četvrtom silom u državi za odbranu javne slobode pored parlamenta, vlade, i sudstva. Tomas Karlajl 1840. proglašava novinare za sedmu silu (prethodnih šest su: kruna, gornji dom, donji dom, sudstvo, sveštenstvo, plemstvo…).
Zašto su, po drugima, novinari sedma sila, zato što su šest sila pred sam Veliki rat bile: Engleska, Francuska, SSSR, Nemačka, Italija i mala Antanta (Savez Kraljevine Jugoslavije, Čehoslovačke i Rumunije), a sedma sila su oni koji su o tom ratu i ponašanju šest ratnih sila izveštavali.
Uz to novinari su i „vočdog“ (watchdog), dakle čuvari javnog interesa i oni koji su u ime građana stalno na oprezu i posmatraju šta političke i druge elite i kako rade.
Stoga nije neobično da od patentiranja štamparske prese, koja je omogućila masovniju proizvodnju knjiga i glasnika, ali nešto kasnije sredinom 19. veka i postavljanja gasnog osvetljenja u privatnim kućama, što je omogućilo duže popodnevno i večernje čitanje, pa je kao rezultat zabeleženo na primer u Britaniji da je broj dnevnih i periodičnih izdanja novina skočio sa 150 na 5000 u kratkom vremenu, institucije vlasti u svim delovima sveta uvideli su potrebu da se, radi očuvanja hijerarhije, mora ograničiti širenje informacija i kontrolisati njihov sadržaj. To je u narednim vekovima dovelo do neprestane borbe između medija i predstavnika vlasti s obzirom da je ograničavanje slobode izražavanja ujedno ograničavalo i političku slobodu, ljudska i autorska prava i druge društvene aspekte.
Američka „Povelja o pravima“, tačnije Prvi amandman, jedan je od najbitnijih zakona koji brani slobodu medija. Doneta je 15. decembra 1791. i podrazumevala odbranu individualnih sloboda, što, između ostalog, uključuje i slobodu štampe, kao i slobodu izražavanja. Deklaracija je proizašla iz borbe protiv cenzure britanske vlasti nad američkim kolonijama pre nego što su one proglasile nezavisnost. Kraljevina je gasila svaku publikaciju koja je objavljivao kritičke tekstove i stavove na američkom kontinentu.
Zagovornici oslobođenja od monarhije Džon Trenčard i Tomas Gordon pioniri su borbe protiv opresije putem medija, a njihov rad se ogleda u skupu eseja nazvanih „Katonova pisma¹“. U ukupno 144 teksta napisanih između 1720. i 1723. oni su otvoreno kritikovali korupciju i tiraniju britanske vlasti u Novom svetu. Eseji su bili neprestano citirani godinama kasnije.
Među prve parnice koje se tiču slobode medija u Americi spada slučaj guvernera Vilijama Kozbija koji je 1734. optužio izdavača nedeljnika „Njujork vikli žurnal“ (The New York Weekly Journal) Džona Pitera Zengera za klevetu zbog kritičkih komentara upućenih prema britanskom političaru. Činjenica da je izdavač oslobođen svih optužbi u ovom slučaju dokazuje samo da je zloupotreba zakona u vidu tužbi prema medijima i novinarima oduvek korišćena za zastrašivanje.
Savezna država Virdžinija prva je oformila zakon koji zvanično brani štampu. Radi se o „Deklaraciji o pravima čoveka“ usvojenoj 1776. u kojoj piše da je „Sloboda štampe jedna od najvećih bedema slobode i ne sme biti uzdržana od strane despotskih vlada“. Četvrti predsednik SAD Džejms Medison, koji potiče iz Virdžinije i koji je učestvovao u izradi ovog dokumenta, pozajmio je ove reči tokom sastavljanja Prvog amandmana.
Međutim, oslobađanje medija od uticaja države otvorilo je novo pitanje, a ono se ticalo dosega tih novostečenih sloboda. Prvenstveni argument bio je problem narušavanja državne bezbednosti u slučaju otkrivanja tajnih dokumenata. Primeri kontroverzi jesu afera „Pentagonski papiri”¹¹, uzbunjivač Edvard Snouden² ili aktivnosti organizacije “Vikiliks”²². Dok vlasti smatraju ove događaje invazijom privatnosti, veleizdajom i aktom špijunaže, mnogi drugi na počinioce gledaju kao bedeme slobode medija, a na hapšenje osnivača „Vikiliksa” Džulijana Asanža³ kao najveći napad na tu slobodu. Zbog ovakvih i sličnih aktivnosti, pogotovo fenomena uzbunjivača, zakoni su se, osim gorenavedene teme, bavili pitanjima kao što su invazija privatnosti, pristup informacijama, narušavanje ugleda i autorska prava.
Dolaskom dvadesetog veka i nastankom elektronskih medija, predstavnici vlasti nailaze na novi problem, a to je upravo njihova regulacija. Bitno je znati, međutim, da nijedan drugi medij, osim interneta, nikad nije naišao na tolike slobode kolike su dozvoljene štampi. Prvenstveni problem je bio raspodela frekvencija kako se one ne bi preklapale, ali je bitnija činjenica za njihov razvoj bila je ta da su svi uvideli koliko veći uticaj oni imaju. Zbog toga su ovi mediji često padali pod kontrolu državnih organa i regulatornih tela, a ta praksa i dalje postoji. Iako je tokom osamdesetih godina prošlog veka ova regulacija počela da popušta ekspanzijom kablovske televizije i nastankom operatera za distribuciju, elektronski mediji nikada nisu doživeli potpunu slobodu.
Iako je viševekovna borba za slobodu medija uveliko urodila plodom, istraživanje organizacije „Fridom haus“ (Freedom House) pokazuje da je 2016. sloboda medija pala na najniži nivo u poslednjih 13 godina, te da tek 13 odsto svetske populacije uživa takvu privilegiju, dok 45 procenata živi u zemljama u kojima sloboda ne postoji. Pogoršano stanje vidljivo je čak i u Sjedinjenim Američkim Državama, koja je kolevka slobode medija, a među zemlje u kojima je uočen značajan pad spada i Srbija.
Bez obzira na dosadašnje uspehe u donošenju medijskih zakona, oni moraju dalje da se razvijaju, pogotovo kada je u pitanju zaštita medijskih kuća i novinara od bilo kog vida pritiska ili napada. Danas novinari trpe neprestane napade kako od političara, tako i od korisnika društvenih mreža koji udruženo šalju uvrede i pretnje zbog suprotnih ubeđenja. S obzirom na to da je internet platforma koja ne može da se ograniči i cenzuriše, zakonska regulativa mora da bude skoncentrisana na zaštitu predstavnika sedme sile. Takođe, velik problem jesu lažne i neproverene informacije koje putem globalne mreže veoma brzo kruže javnom sferom, a one se ipak objavljuju pod parolom slobode izražavanja. Dalja regulativa mora biti skoncentrisana na internet jer činjenica da je najslobodnija platforma predstavlja i opasnost kada se zloupotrebi. Mnoge kompanije i društvene mreže počele su već borbu protiv dezinformacija i govora mržnje na sopstvenim stranicama, ali samo njihova regulacija, bez podrške zakona ne može da garantuje bezbednu atmosferu na internetu. Paradoks nastaje kada platforma koja garantuje slobodu izražavanja ne može da zaštiti svoje korisnike iz razloga što bi pobili samu svrhu globalne mreže – slobodan protok informacija. Zbog toga je potreban dalji razvoj međunarodno ustanovljenih zakona koji će i internetsko novinarstvo učiniti boljim i bezbednijim.
Marko Apostolović
Reference
¹Pisali su pod pseudonimom Katon inspirisani rimskim senatorom Katonom mlađim koji je otvoreno kritikovao vlast Julija Cezara. Pisali su pod pseudonimom Katon inspirisani rimskim senatorom Katonom mlađim koji je otvoreno kritikovao vlast Julija Cezara.
¹¹ Dokumenti procureli iz Pentagona koji otkrivaju političko i vojno učešće SAD tokom Vijetnamskog rata.
²Uzbunjivač koji je u javnost izneo aktivnosti prisluškivanja američke Nacionalne bezbednosne agencije (NSA).
²² Neprofitna organizacija koja se bavi prikupljanjem tajnih dokumenata i njihovom sistematskom distribucijom medijima.
³Osnivač organizacije „Vikiliks“ koji je uhapšen u Londonu 2019.
Korišćena literatura
- Bogen, D. S, The Origins of Freedom of Speech and Press Origins. Maryland Law Review, 429-465. 1983.
- Brajson, Bil, Kod kuće: kratka istorija privatnog života, Laguna 2010.
- Feintuck, M, Varney, M. 2006. Media Regulation, Public Interest and the Law. Edinburgh University Press. Edinburgh, 2006.
- Abramowitz, M, J. 2017. Press Freedom’s Dark Horizon. Freedomhouse.org, 2017. Preuzeto sa: https://freedomhouse.org/report/freedom-press/2017/press-freedoms-dark-horizon:
- History.com, 2017. Freedom of the Press. Histoy.com, 2017. Preuzeto sa: https://www.history.com/topics/united-states-constitution/freedom-of-the-press
- History.com, 2017. Freedom of Speech. History.com, 2017. Preuzeto sa: https://www.history.com/topics/united-states-constitution/freedom-of-speech.
- Moore, R. L, Murray M. D, 2008. Media Law and Ethics. Lawrence Erlbaum Associates. New York, 2008.
- Zelezny, J. D, 2011. Communications Law. Liberties, Restraints, and the Modern Media. Waldsworth. Boston, 2011.
- Greenslade, R, 02.02.2020. Press freedom is at risk if we allow Julian Assange’s extradition. Theguardian.com, 2020. Preuzeto sa: https://www.theguardian.com/media/2020/feb/02/press-freedom-is-at-risk-if-we-allow-julian-assanges-extradition
- Valić Nedeljković Dubravka i Dejan Pralica, O novinarstvu i novinarima, Novi Sad : Filozofski fakultet, 2020.